Perfekcionizam diktira tempo u savremenom načinu života. Sve i svi vam poručuju da možete bolje. Da možete da se osnažite i prevaziđete svoje slabosti, da naučite svoje lekcije i postanete najbolja verzija sebe, da treba da se menjate i razvijate. Čak i toliko izvikana poruka da treba da budete ono što jeste, ne govori zapravo o tome da budete ono što ste ovog momenta, nego da prvo napravite neko veliko otkriće o tome kako ste zaparavo sjajni i da onda budete sjajni, jer to u stvari jeste. Iako niste bili, dok to niste postali. Samo napred, jer nema nazad. Izađite iz zone komfora, igrajte goli na kiši, putujte po svetu, budite nezavisni, samostalni, snažni, postavite ciljeve, ostvarite svoje snove. Jer vi to možete. Vau!
Istina je da svi težimo da uspostavimo rutinu i da funkcionišemo u svojoj zoni komfora. Za nekog ko neprestano vitla po svetu, osvaja planinske vrhove, upoznaje dugačiju kulturu, okružen je ljudima i opušteno pluta na toku koji ga nosi u nepoznato, akcija i nezvesnost je zona komfora. Njemu je teško da bude sam, da boravi na jednom mestu i da niže dane običnog tempa, ispunjene običnim dužnostima, bez izazova i avantura. Ne može, poludeo bi. Za nekog ko je spor, statičan i siguran u svom tesnom krugu, zahtev da uhvati zalet i poleti u nepoznato jednak je zahtevu da skoči sa vrha solitera, nadajući se da će usput da mu izrastu krila. Naravno, između dve krajnosti postoje sve ostale nijanse i nivoi na kojima utvrđujemo svoje zone komfora i držimo ih se i ne želimo da menjamo svoj način života, svoje stavove i uverenja. Ali onda moramo da osećamo krivicu što smo tako tvrdoglavi, rigidni, nemaštoviti i uplašeni i što ne radimo ništa da dostignemo savršenstvo, tako što ćemo ga prepoznati duboko u sebi, a zatim raditi sve ono što tako sjajna osoba kao što smo mi treba da radi, da bi ispunila svoj život i bila zadovoljna i srećna, prema savremenim standardima o zadovoljstvu i sreći.
