U svetu u kome suvereno vladaju socijalni odnosi, duh čopora i pripadnosti, a nedelja je rezervisana za trežnjenje, mamurluk, odboljevanje lude noći i prepričavanje doživljaja “kako si se razvalio” kako bi mogao da gajiš osećanje da si zadovoljan u miru i samoći i da ništa ne propuštaš, ako propustiš makar jednu subotu koje se sutradan nećeš dobro sećati jer si se “razvalio” kao uostalom, i svake subote do tada.
Ako si osoba koja je selektivna u druženju i ne prihvata bilo kakvu ekipu, samo da bi “ubila vreme” – da ne propustiš “bleju”, dešavaće ti se da je propustiš. Desiće se da oni malobrojni sa kojima voliš da se viđaš, budu zauzeti, da se razbole, da se “ušeme” u stabilnim vezama i nemaju više ni vremena ni volje za redovna okupljanja i ostajaćeš sam, sa osećanjem da se svi ludo zabavljaju, da svačiji život ima smisla i da se svi provode onako kako im najviše prija, osim tebe. Ti vrtiš palčevima i nerviraš se, osećaš se zbunjeno i anksiozno, ne znaš šta ćeš sa sobom.
Patiš od sindroma FOMO (fear of missing out), straha od propuštanja života. Nisi jedini. U trenutku dok te anksioznost obuzima, padaš u bedak i razmišljaš čime bi mogao sebi da pomogneš, dok nervozno preturaš po fiokama u potrazi za nekim štekom tabletica za smirenje, dizalica i spavalica, okrećeš brojeve telefona svojih povremenih dilera i ludiš jer ti se niko ne javlja ili niko trenutno nema ništa što bi te uradilo (jer se sve zaverilo protiv tebe), seti se da taj osećaj deliš sa ko zna koliko ljudi koji se osećaju isto kao ti, baš u tom trenutku.
