Uspeh je ponekad najveća opsesija, a ponekad najveći horor. Mnogo ljudi bi dalo sve što ima i učinilo bilo šta, da bi uspelo u svojim zamislima. Uspeh je opasan, kad mu se posvete ljudi spremni na bilo šta, jer oni neće žrtvovati samo svoju savest i moral, nego će ugroziti druge ljude, korumpirati ih, izmanipulisati, upropastiti. U tom smislu, uspeh je teška droga. Postaneš zavisnik i više ništa drugo nije važno. A droga uništava konzumenta. Zato je tako malo onih koji su istrajno uspešni, koji nisu postali zavisnici, koji se nose sa posledicama uspeha živeći i dalje normalan život, ne odsecajući se od realnosti i od onoga što većina ljudi oko njih živi i proživljava. Najuspešniji nikad ne zaboravljaju kako su počeli i nikad ne gube orijentir – njima uspeh nije oduvao mozak.
Onih srednje uspešnih, koji nikada ne postaju veoma uspešni, već ima više. Oni se ne izdižu iznad prosečnog uspeha, jer je uspeh katalizator neuspeha. Lakše je biti manje vidljiv – tada greške koje praviš takođe nisu upadljive, mogu da se hendluju interno, ne predstavljaju skandal i ne pozivaju te na neku veliku odgovornost. Ali kada je spot-lajt uperen u tebe, kad si jedini na pozornici, ne možeš ništa da sakriješ, moraš da daš sve od sebe i da igraš najbolje što umeš i da prevazilaziš sebe – da budeš genijalan. Genije uspeha se ne boji pozornice, nego nalazi izazov u tome da onima koji očekuju da ga pojede trema, da pokaže samo osrednji performans, da se izblamira i propadne, pruži magičnu predstavu, da ih opčini i očara. Kako on to radi? Ponekad tako što uopšte ne obraća pažnju na scenu, na svetlost reflektora i na publiku (žednu krvi, kao gledaoci gladijatorskih igara) usredsredivši se jedino na to kako da sprovede svoju zamisao.
