Rođendani počinju da provociraju egzstencijalnu krizu. Još jedna godina je prošla, ne postaješ mlađi, a iako si još mlad, uopšte se ne osećaš tako. Kad pomisliš na pedeseti rođendan, osećaš nevericu – ko zna da li ćeš ga doživeti, kad se već sad osećaš kao da si preturio pola veka preko leđa.
Kao da si decenijama stariji od svih koji su mlađi od tebe svega par godina. Poslednji put kad si startovao neku klinku (od dvadesetak) promrmljala ti je nešto o tome da ona ne izlazi sa matorcima.
Tvoj život nije ono što osećaš da bi trebalo da bude – tvoji roditelji su u tvojim godinama već imali porodice i ozbiljne životne obaveze, a imali su i budućnost koju su gradili. Ti kao da nemaš ništa svoje i nikakvu perspektivu da nešto stvoriš i osvojiš.
Kad imaš potrebu da napraviš neke radikalne promene u svom životu, uglavnom stigneš dotle da promeniš svoju fotografiju na Facebook-u.
Ne veruješ da vreme može išta pozitivno da ti donese, osećaš se zaglavljeno, kao da nemaš nikakvog uticaja na svoj život i istovremeno si besan i malodušan – borio bi se protiv svega što te sputava, ali lakše je dići ruke i prihvatiti životarenje. Starac pre tridesete, jedan od mnogih – ako te to imalo teši. Ne odustaj. Sad kad imaš dijagnozu (mladalačka kriza srednjih godina) možeš da potražiš lek. Neka terapija bude tvoj prvi izbor.
Izvor fotografija: unsplash.com
Brankica Milošević
