Rast i razvoj idu prirodno dok je život taj koji gura – u početku si kao biljka koja raste, nezadrživo, snagom samog života i prirode koja je gura da iz korena tera ka vrhu. Ali, lični razvoj i duhovni rast počinju tek onda kad dođeš do vrha i kad životni sokovi počnu da traže od tebe drugu vrstu rasta – onu koja je potrebna da bi dao plodove, odnosno, da bi ostvario svrhu svog života. Ta druga vrsta rasta znači da svesno praviš izbore i donosiš odluke, da se stalno usmeravaš ka svojim ciljevima, da se preispituješ, da upoznaješ sebe, preduzimaš akcije, rizikuješ i menjaš se.
To neće ići samo od sebe, bez obzira koliko si motivisan. Potreban je svestan napor, potrebna je samodisciplina, potrebno je da stalno sebe guraš, da prevazilaziš lenjost, inerciju, strah i sve ostale svoje slabosti, koje na ovaj način najbolje upoznaješ.
Uvođenje makar jedne discipline u život zahteva da izađeš iz svoje zone komfora, da se bolje organizuješ, da radiš nešto i kad ti se to uopšte ne radi. A suočavanje sa sobom u trenucima kad treba da odabereš između povlađivanja svojim slabostima i samodiscipline, neminovno dovodi do rasta i razvoja. Zaista je tako – bilo da si odlučio da se (ponovo) posvetiš sportu i vratiš u formu, ili da spremiš ispit, napišeš knjigu, obaviš nedeljno sređivanje stana…
