S jedne strane imaš svoju komociju, navike, trenutke opuštanja i „blejanja“ kao i gomilu obaveza, egzistencijalnih i ljubavnih problema i zahteva, a sa druge imaš zadatak, koji možeš da obaviš samo ako se dobro organizuješ, a to znači, ako deo vremena koje „gubiš“ u svojim navikama i za koje osećaš da ti drži ravnotežu naspram stresa i napetosti, odvojiš za obavljanje zadatka. To izaziva pobunu u onom delu tebe koji se opire svakom izlasku iz zone komfora. Tako ćeš uhvatiti sebe u samosabotaži. Uspavaćeš se ujutru, iako si podesio alarm i rešio da ustaneš ranije, da bi prvo uradio vežbe, ili išao na trčanje. Zagledaćeš se u neki film i zaspaćeš, iako si planirao da sedneš za radni sto i napišeš bar tri stranice, ili da učiš barem sat vremena. Otići ćeš s društvom na pivo i odložićeš sređivanje stana, a kad se vratiš toliko će te mrzeti (uostalom, slobodan ti je dan, zar baš moraš svake nedelje da usisavaš, kad samo tada možeš da se opustiš i lenstvuješ) da ćeš pronaći savršeno dobre izgovore da ne sređuješ (iako si ih pronašao i prošle nedelje). Umesto onoga što treba da radiš, uvek ćeš pronaći nešto drugo što ćeš raditi radije, jer je zabavnije. I onda ćeš se osećati neuspešno i imaćeš osećanje krivice i pokušaćeš da se iskupiš, pa ćeš se iscrpeti u naporu da u jednom danu postigneš više i onda ćeš potpuno izbeći bilo kakav napor u tom smislu narednih pet dana. A onda ćeš neko vreme i zaboraviti na to šta si hteo sa tom disciplinom u svom životu, dok te nešto ne podseti, pa se onda ozbiljno zabrineš, naljutiš na sebe i kreneš sve ispočetka.
