Zašto moraš da guraš sebe da bi se razvijao?

Disciplina je guranje sebe. Svakodnevno. Ako vežbaš, moraš svakog dana. Petnaest minuta, ako ne stigneš duže, ali nema izgovora i nema preskakanja. Ako učiš i to moraš svakodnevno, da ne bi došao u nemoguću situaciju da fizički ne možeš da savladaš ono što se nakupilo jer se rok približio. Ako pišeš, potrebno je da to smatraš dnevnom obavezom, a ne da čekaš inspiraciju i nadahnuće. Potrebno je da savladaš otpor prema disciplini, prema uvođenju nečega što moraš da poštuješ, samo zato što si tako rešio, što je to dobro za tebe i što ćeš tako ostvariti neke važne ciljeve. Nema nikog da ti to nameće, ne možeš da se osloniš ni na koga da će te naterati da radiš ono što si rešio da radiš i onda kad uopšte nemaš volje i kad nisi ni za šta, pa zato moraš sam. A ego (u saradnji sa umom) će sve učiniti da ti podmetne gomilu opravdanja i da te zadrži na mestu na kom se nalaziš. Njemu se ne sviđa ideja da ti hoćeš nešto da menjaš u svom životu, odnosno, da se razvijaš i rasteš, jer zna da ćeš ga rastom i razvojem prevazići i da ćeš naučiti da um upotrebljavaš samo kao oruđe – ne želi da izgubi fotelju, da prestane da gazduje.

I zato moraš da guraš sebe. Da se teraš svakog dana da izlaziš iz svoje zone komfora, sve dok disciplinu koju si odabrao ne uvrstiš u svoje navike, dok ne počneš u njoj da uživaš i dok njome ne proširiš svoju zonu komfora.