Upućujući nam kompliment i pohvalu, neko ističe nešto dobro i nešto što mu se dopada kod nas, ili hvali naš trud, znanje i umeće. Ako se u tom trenutku osećamo ogoljeno i bespomoćno, ne radi se o tome da li su pohvale iskrene, ili nam neko laska iz kurtoazije, nego o tome kakav odnos imamo prema sebi, koliko realno poznajemo svoje slabe i jake strane i kakav odnos imamo prema svojim manama i vrlinama, svom zalaganju, svom izgledu. Ukoliko nas pohvale potpuno zbunjuju, to je verovatno zato što na njih nismo navikli – nismo ih usvojili kao nešto normalno i uobičajeno, jer nismo u detinjstvu dobijali podršku, pohvale i komplimente. Verovatno smo odrasli uz osobe koje su nas stalno kritikovale i zahtevale od nas da se korigujemo, podstičući nas da budemo bolji i verujući da ispravno postupaju, da nas ne bi razmazili, nego da bi nas pripremili za surovost realnog života.
A surovo je i to da smo tako nesigurni u svoje vrednosti, da osećamo da ne zaslužujemo pohvale i komplimente i da nas oni postiđuju, umesto da nas ushićuju. Surovo je što smo previše samokritični, što smo perfekcionisti i uvek nezadovoljni sobom i svojim postignućima, uvek sa idejom da smo mogli bolje, drugačije, više.
Ako ne prihvatamo sebe takve kakvi smo, teško će nam biti kad neko u nama vidi nešto lepo i dobro i kad nam to kaže – nećemo umeti da se zahvalimo i primimo kompliment, nego ćemo se osećati ugroženo i izloženo. Lakše nam je da primimo kritiku, pa i da stupimo u sukob i posvađamo se braneći svoj stav i svoj način (jer je to nešto što poznajemo), nego da primimo pohvalu neposredno i da dozvolimo sebi da budemo radosni, ponosni i zahvalni.
Izvor fotografija: unsplash.com
Brankica Milošević
