Niko te ne podstiče da preispituješ koncepte uspeha i zadovoljstva, samo treba da slediš ono što postoji, što se nudi, što je opšteprihvaćeno, da se uklapaš i da doprinosiš zajednici.
Kad odbiješ da se povinuješ, postaješ buntovnik bez razloga, hipik u nevreme, kad je hipi-koncept odavno prevaziđen i smešan, postaješ frik kojim niko nije zadovoljan – ni porodica, ni društvo. Porodica se brine da od tebe nikad neće postati čovek, društvo ne može da te upotrebi kao još jedan zupčanik u svom sistemu, društvo sebi sličnih teško pronalaziš, jer su i oni izgnanici, usamljeni individualci, koji plaćaju cenu svoje neuklopljenosti i koji su možda već odavno okoreli u samoći i odsecanju od sveta u kome ne nalaze ni jedan istinit odgovor na suštinska pitnja. Postaješ ili samotnjak povučen u svoj svet, ili provokator koji svoj svet i svoje koncepte nameće društvu. Ako si umetnik, još ti se i gleda kroz prste. Oni su svi ludi po difoltu i svet blagonaklono posmatra njihovo ludilo, čak ga očekuje i traži, kao obavezno opravdanje za genijalnost, dozvolu za pomeranje granica i podizanje standarda, kao cenu za slobodu koju uspevaš da dostigneš dok svi drugi nastoje da očuvaju i utvrde svoje granice, svoje posede, svoj ego, svoje vrednosti, svoju prosečnost.
Prosečnost će ti dozvoliti da joj izložiš svoja postignuća i da je pozoveš da reaguje, čak će ti i aplaudirati i obezbediti ti nagrade, ali se neće povesti za tvojim primerom. Ti imaš svoje mesto – ako ga uopšte imaš, jer si nešto kao otkačen balon koji će svakako pući negde gore u visinama, dok prosek tačno zna svoje mesto i pažljivo ga čuva, kao sidro koje obezbeđuje stabilnost i kontinuitet i preživljavanje, jer je mu je imperativ opstanak, a ne pomak.
