Tolerancija bi sa godinama trebalo da se povećava, srazmerno većem iskustvu, razumevanju i sposobnosti da razdvojimo važno od nevažnog. I ona se zaista i povećava, uz ispunjavanje ovih uslova. Međutim, trpeljivost se srazmerno svemu tome, smanjuje. Trpljenje i tolerancija nisu iste stvari. Trpimo nečije gluposti, a tolerišemo karakterne slabosti onih koje volimo. Pa, što smo stariji – i sposobniji da vrednujemo prioritete – to manje mesta i vremena imamo za bilo kakve gluposti, a više razumevanja i tolerancije za ljudske slabosti u odnosima koji su nam važni.
Recimo, najveća je šansa da u restoranu nećete trpeti lošu uslugu i beskrajno čekati, nego ćete prosto otići na drugo mesto, ili kupiti usput nešto za jelo, dok ćete večeru koja nije baš uspela, iako se draga osoba trudila, pojesti s apetitom, bez i jedne zamerke – jer je važnija nečija želja da vam ugodi, nego ono što jedete. Nećete trpeti greške mladog kolege, koji pokušava da se nadobudno nametne i ponaša se kao da sve zna, dok ćete mladog kolegu, koji se trudi i u želji da što pre nauči posao, pravi početničke greške, rado uputiti i pomoći mu. Filter za bezvredno je sa godinama sve gušći, dok je detektor kvaliteta i potencijala sve precizniji.
Sa godinama smo svesniji sebe i svojih kvaliteta
Dok je u mladosti najvažnije da se svima dopadnemo, da osvojimo, fasciniramo, ostavimo utisak, da budemo prihvaćeni, da budemo kul i popularni u društvu, pa zbog toga svašta izvodimo (ne volimo ni da se sećamo tih lakrdijaških ispada) sa zrelošću dolazi i svest o sebi. Tačno znamo koliko vredimo i ne treba nam ničija potvrda da bismo vrednovali sebe. Uopšte nam nije potrebno da se svima sviđamo, dovoljno je da sami budemo zadovoljni sobom i da nas i dalje vole i prihvataju, oni koji nas vole i prihvataju – jer dobro znamo koliko smo ponekad teški, naporni i nemogući i da su tolerancija i razumevanje na koje računamo, pravi izrazi ljubavi i privrženosti.
