Kad se izgubiš u mislima, hvataš sebe kako grupišeš misli oko nekog mogućeg problema, ukoliko nemaš neki trenutni, akutelni problem. Kako bukvalno izmišljaš probleme da bi imao čime da okupiraš svoj um. Vidiš sebe, jasno ti je šta radiš, a ne možeš da se zaustaviš i ne možeš tek tako da promeniš tok misli i da budeš pozitivan i afirmativan. Suština je u tome da su čoveku potrebne prepreke za prevazilaženje i problemi za rešavanje, da bi mogao da se kreativno izrazi, da uloži svoju stvaralačku energiju, da nešto učini i da vidi sebe kao delotvornog i sposobnog. Jedan od problema sa kojima treba da počneš da se konstruktivno suočavaš, jeste izmišljanje problema.
Osećaš da si ljubomoran na uspeh drugih ljudi, čak i kad te uopšte ne interesuje ta oblast u kojoj su oni uspešni. Ovo stanje je na granici između razdražljivosti i malodušnosti, jer ti osećaš da treba da se pokreneš, da moraš nešto da učiniš uskoro ili ćeš pući. Naboj u tebi mora da se kuva neko vreme, ovo je prelazna faza iz izopštenosti u širi kontekst, koji vidiš, ali još ne možeš da ga dosegneš. Zato intenzivno osećaš šta sve ne možeš, a deluje kao da svi ostali mogu i to te povređuje. Osećaš da bi bio bolji od mnogih, samo kad bi se već jednom pokrenuo. I hoćeš. Moraćeš, desiće se.
