Možda ćemo imati sreće da nađemo partnera sa kojim ćemo deliti tesnu monogamiju bez osećanja nelagodnosti, jer smo na istoj frekvenciji. Verujemo u vernost.
Kakvi god da jesmo, a to još ne znamo kad stupamo u brak, otkrićemo u braku. Malo toga ostane skriveno pod pritiskom zajedništva i – monogamije.
Ima jedan drugi koncept, koji zapadnjačko društvo prihvata bez osude, iako je u suštini licemeran. Serijska monogamija. Uložiš u jedan brak nekoliko godina, daš sve od sebe, potrošiš sve što nalaziš za sebe, razvedeš se i stupiš u brak sa sledećom osobom sa kojom ćeš provesti nekoliko monogamnih bračnih godina. Ako počneš pre tridesete, do šezdesete imaš fore da realizuješ desetak brakova, ako u svakom ostaneš prosečno po tri godine.
Da li je to pošten način da se doskoči monogamiji, da se zadovolje i ljudska priroda i porodične vrednosti? Možda. I neka se barem u svakom drugom braku rodi po jedno dete, eto nama nataliteta i brojne porodice, koja se možda neće okupljati za svaki Usrkrs i Božić, ali će ipak deliti organsku povezanost porodice. I pastiri siti i ovce na broju.
Izvor fotografija: telegraph.co.uk, blacknaija.com, angiewyatt.com, halloftheblackdragon.com
