Okrivljavanje
Ti si ovo, ti si ono, ti uvek, ti nikad… I tako vi njoj, ona vama i sve ukrug. Prebacujemo krivicu, kao ping–pong lopticu. Iznurujući meč, u kome nema ni poentiranja, ni pobednika. Pravilo konstruktivne svađe zahteva da saopštavamo svoja osećanja i stanja, u formi “kad ti uradiš/kažeš ovo, ja se osećam ovako” odnosno, da ne prozivamo drugog, nego da govorimo o sebi. Tako se izbegava prebacivanje loptice krivice, a kad je ne prebacimo, nema parirajućeg udarca. I kad urušimo taj koncept besmislenog prepucavanja, dajemo šansu svađi da preraste u razrešavanje sukoba.
Potezanje starih sukoba
Stare svađe umeju kao bumerang da se vrate i zveknu nas u glavu. A mi treba da se setimo da ne želimo da onesvestimo onoga sa kim se svađamo, nego da razrešimo neki problem, tako da više ne moramo da se kačimo oko njega. Ako svađom ništa ne postignemo, ona se pretvara u bumerang i samo čeka prilku kada ćemo opet biti ljuti, pa da ga zavitlamo.
Akumuliranje naboja
Ako stalno izbegavamo konfrontaciju, naboj nezadovoljstva se gomila u nama, bez kanalisanja. On možda otrovno curi u vidu sarkazma, ili sitnih osveta i grubosti, ali to je glupo i destruktivno. Mnogo je bolje odmah raspraviti ono što nam smeta, nego čekati šest meseci ili ko zna koliko, dok više ne možemo da izdržimo da ne eksplodiramo, na neki sasvim bezvezan povod. To su sve one svađe tipa “toliko dugo te tolerišem i samo gledam šta radiš i dokle ćeš, pa sad mi je puk’o film i ima da sručim na tebe pun kontejner đubreta, a ti vidi”. Pre svega, ovaj koncept je potpuno neistinit – tu se ne radi o toleranciji i čekanju da se neko sam od sebe koriguje, nego o licemernom odnosu prema odnosu, o nesposobnosti da se suočimo sa stvarima koje nam smetaju na konstruktivan način, nego održavamo lažni mir i čekamo da nam se “skupi” pa da prasnemo u pravednom gnevu i zgromimo grešnika. A grešnik vrlo verovatno blage veze nema zašto ste tako ljuti.
