Kanon potištenog uma je naziv novog, trećeg romana Filipa Grbića, čitalačkoj publici poznatog po nagrađivanim romanima Ruminacije o predstojećoj katastrofi i Prelest. Radnja Kanona se odvija u savremenom, post-covid svetu punom strahova, intriga, neizvesnosti, prateći troje ljudi u prekretničkim trenucima njihovih života. Filipovi junaci su nezadovoljni, razočarani, revolucionari od krvi i mesa koje duh još nije napustio. Sa Filipom smo, pored novog romana, porazgovarali i o procesu pisanja i propratnim očekivanjima, filozofiji i izazovima profesorstva, kao i o Senekinoj vanvremenskoj izreci: Ljubav je poludelo prijateljstvo…
Budući da je prošlo pet godina od objavljivanja tvog prethodnog romana (Prelest, Vulkan 2018), koji je to bio presudan trenutak kad si sebi rekao – sad je vreme za novu knjigu?
Na pisanje me nagone stari nesporazumi sa svetom, ali jednom objavljena, ironično, knjiga postaje uzrok novih nesporazuma. U slučaju Kanona, roman započinje i u prvim poglavljima se vraća na 14. decembar 2021. godine. Ako ne računam nekoliko prethodnih, bezvrednih pokušaja, upravo tog dana sam osetio da su ideje koje su mi se predugo rojile u glavi napokon pronašle odgovarajući ton, jezik i protagoniste.
Šta te je konkretno navelo da se pozabaviš baš ovakvom tematikom? Šta te je tištalo, pa si odlučio da se izraziš kroz pisanje?
Sklon sam da pažljivo slušam ljude, a oni to osećaju i poveravaju mi se. Još nisam upoznao osobu, a da je iole zanimljiva, koja ne nosi teret neke neprijatne istine o sebi ali, razume se, tu istinu ne saopštava drugima jer to nalažu nepisana pravila razboritosti u svakodnevnom životu. Međutim, svaki čovek, u ćutljivom jezgru svog bića strepi, tuguje, opaža prolaznost, bolest, starost, smrt, gomila u srcu razočaranja, nabraja promašaje i izdajstva. Ne morate biti antički mudrac da biste utvrdili najmanje dve gorke istine o našem položaju u svetu: 1) gotovo ništa ne znamo o našem položaju u svetu; 2) svesni smo, doduše, da patnje višestruko nadmašuju zadovoljstva i da ćemo neizbežno umreti, a o smrti, uostalom, takođe ništa ne znamo. Nije ni čudo što je ljudski duh, u istorijskom pogledu, prilično rano izričito doveo u pitanje vrednost života kao takvog. Da li je najbolje biti nerođen, kao što to, recimo, tvrde pesnici Sofokle i Teognid iz Megare? Kad te ovo pitanje jednom istinski obuzme ne možeš više lako da ga se rešiš.
Šta protagonisti Adrijan, Dejan i Vedrana imaju zajedničko? Šta je to što ih je spojilo?
Adrijan je obrazovani pripadnik više klase koji usled najdubljeg prezira prema prostačkom vremenu u kojem se obreo živi povučeno od ljudi. Dejan je zubar konzervativnog pogleda na svet koji je zbog svoje žestoke naravi, ali i zbog zatvaranja granica, izgubio brak, novac i ugled. Vedrana je studentkinja psihologije koja svoju kuću zove „Gvantanamo“. Zajednička im je žudnja da pobegnu nekud daleko od datih okolnosti, a spojila su ih najblagorodnija bića u našem univerzumu – psi.
Njih troje osnivaju Senat i narod rimski d.o.o, postavši “neustrašivi neprijatelji svakog poroka i bezakonja”, dobivši naziv “Rimljani”. Šta su, kroz ovo fiktivno društvo, želeli da postignu?
Drugi deo romana povremeno deluje kao burleska. Zamisli sad ove tri izgubljene duše kako se nakratko zanose idejom obnove rimske provincije Gornje Mezije. Komična ludost na ivici lakrdije, ali neophodna radi pravljenja izvesnih kontrasta do kojih mi je bilo stalo. Povratak grčko-rimskoj klasici danas predstavlja opasnu vrstu jeresi u odnosu na tehno-eko-džender religiju čiji mahniti proroci postaju sve agresivniji. Uzgred budi rečeno, katedre za klasične studije širom zapadnog sveta trpe velike pritiske i suočavaju se sa suludim optužbama da se radi o nauci koja tobože promoviše vrednosti “belog suprematizma”. Kao što vidiš, stvarnost je uvek luđa od fikcije.
Prema tvom mišljenju, zašto Adrijan ne koristi svoje potencijale, budući da je i finansijski potkovan?
Bilo mi je potrebno da prezirom prema životu zarazim književnog junaka koji je u materijalnom smislu te reči doživotno obezbeđen. Samim tim, njegova tuga ne može se redukovati na nesrećno detinjstvo, socijalnu nezbrinutost, bezlične poslove, bračne nesuglasice i ostale tegobe koje satiru ogromnu većinu ljudskog roda. Adrijan ima sve i potpuno je slobodan, ali živi bez radosti i bez nade. On je zaljubljen u sopstvenu propast.
S obzirom na to da su tvoji prethodni romani dobili prestižna književna priznanja (Ruminacije o predstojećoj katastrofi Nagradu Miloš Crnjanski, a Prelest Nagradu Branko Ćopić), da li te je morila misao da i ovaj treba da doživi jednaki, ako ne i veći uspeh?
Kad god neko pokušava da me zarobi svojim očekivanjima, u meni se nešto uskomeša, spontano započinje nekakva tiha pobuna. Nekoliko godina uopšte nisam pisao i odlično sam se osećao zbog toga. Ako se dosledno ne pojavljuješ u javnosti ili na književnim skupovima, ljudi brzo zaborave na tebe i maltene počnu da te tretiraju kao da si umro. Tako sam postigao svoj cilj – “umro sam” zajedno sa svojim nagradama i očekivanjima publike. Konačno sam ponovo bio “niko i ništa”, potpuno slobodan da se iznova upustim u igru stvaralaštva namenjenu onima za koje igre moći, slave i gomilanja novca predstavljaju prostačke razonode.
Kako danas gledaš na svoje prethodne romane – da li bi nešto promenio?
Ne gledam na njih uopšte. Stoje na polici netaknuti. Svesno izbegavam susret s rečenicama koje sam nekada napisao. Dovoljno sam nezadovoljan sobom i bez toga.
Kako se osećaš kad pišeš? Praktikuješ li određenu rutinu pre, u toku i nakon procesa?
Zavisi od toga da li mi pisanje u datoj situaciji ide od ruke. Čim osetim da zadovoljstvo i neizvesnost čile, a da istovremeno nastupaju nervoza i potreba da ostavim utisak – napuštam radni sto i počinjem da se bavim nečim drugim. Kad su dani dobri, osećam se kao dete koje gubi pojam o vremenu u besciljnoj igri koja je sama sebi svrha.
Da se vratimo malo unazad. Diplomirao si filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a danas si profesor filozofije u srednjoj školi. Šta te kod ove nauke privlači, pa si odlučio da postane tvoj životni poziv?
Filozofija u sebe usisava sve što jeste i sve što nije i ona se razlikuje od književnosti po tome što nastoji da dođe do spoznaje istine putem pojmova, dok literatura ne okleva da zaroni i u slike, lirske izraze, alegorije, priče, dramske situacije… Doduše, u filozofiji se ne radi samo o umovanju o najopštijim predmetima, ona voli da se meša i u pitanja organizacije ličnog i kolektivnog života. U toj napetosti između opšteg i svakodnevnog leži zagonetna privlačna moć filozofije, njeno nadistorijsko dostojanstvo i živi impuls koji posvećenicima i dan-danas daje moć da misle, a ne samo da zauzimaju gledišta jer ništa nije tako tuđe mišljenju kao izgrađeno uverenje u kojem kao u nekakvoj jazbini čovek nekad iz lenjosti, a nekad iz kukavičluka, provede čitav svoj vek.
Na koji način motivišeš svoje đake da čitaju? Kakva štiva im preporučuješ?
Ispostavilo se da je moja strast prema filozofiji i književnosti zarazna, a imam i poverenje u svoje učenike jer oni iz godine u godinu dokazuju da uvek mogu više nego što misle da mogu. Kod mene čitaju Platona, Aristotela, Dekarta, Paskala, kao i dela drugih mislilaca koji pripadaju panteonu filozofije. Razume se da gimnazijalcima ne postavljam preterane zahteve, ali ipak očekujem od njih da iskreno, uz moju podršku, pokušaju da se izbore s malo težim tekstovima jer ne mogu samo na osnovu mojih predavanja, to jest, bez kontakta s originalnom literaturom, da okuse jela koja se brižljivo pripremaju samo u pravim filozofskim kuhinjama.
I u Kanonu se neprestano provlače filozofske misli i reference. Navodiš i Senekinu izreku: Ljubav je poludelo prijateljstvo. Slažeš li se sa ovom konstatacijom?
U pravu je Seneka, ali šta može da nas zaustavi kad počnemo da srljamo u tu vrstu ludila? Poznavanje mudrih izreka nam tu neće mnogo pomoći. Ni u jednoj drugoj oblasti života se priroda ne ruga čovekovoj slabosti u toj meri kao kad je reč o ljubavnim strastima. Treba imati na umu da je Seneka pomenutu misao izrazio u poznoj jeseni svog života, kada je već uveliko zagazio u šezdesete godine. Kao što je komičan prizor “celomudrenog” mladića koji drobi o uzdržavanju a da nije ni okusio slasne otrove iz pehara prvog smrtnog greha, još je smešnija predstava o čoveku koji pod stare dane gubi glavu, doteruje se, piše lošu poeziju i voljenoj osobi ne da diše.
Čime se baviš kad ne pišeš i ne predaješ? U čemu uživaš?
Postoji stereotip da pisac treba da živi burno i raspusno, kao boem u večitoj donžuanštini. Moj život je prilično predvidljiv, može se reći da je naizgled dosadan. Sklon sam disciplini u svemu što radim, a svoja uživanja i svoju privatnost nastojim da sačuvam od javnosti.
Pročitajte i ovo: WMAN intervju: Vasa Stajkić, operski pevač
Fotografije: WANNABE Media
