Marko Galić je pisac, autor zbirke kratkih priča Fuga idearum, koju su, kako kaže, inspirisali razgovori sa pacijentima dok je pohađao studije na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu. Marko predstavlja čitav dijapazon likova koji se, svako na svoj način, bore sa nemilosrdnim izazovima svakodnevice, budeći nam svojevrsni niz raznovrsnih emocija. Dirljivo i nenametljivo, Marko ukazuje na kompleksnost ljudskog bića, poručujući nam da nikad u potpunosti ne možemo poznavati čoveka, jer će u njemu uvek postojati skrajnuti, nama nepoznati kutak. S Markom smo porazgovarali o njegovom procesu pisanja, njegovim pričama i junacima, i kako ovu ljubav usklađuje sa radom na Odeljenju torakalne hirurgije Instituta za plućne bolesti Vojvodine…
Tvoja zbirka priča nosi naziv Fuga idearum, što se prevodi kao “bekstvo misli” ili “fuga ideja”. Zašto si se odlučio baš za ovakav naziv – šta on, zapravo, predstavlja?
Odluka je došla sasvim spontano. Naime, fuga idearum predstavlja psihijatrijsku terminologiju, koja je za mene u trenutku pohađanja Medicinskog fakulteta bila naročito interesantna, a u neku ruku čak i poetična. Vodeći razgovore sa pacijentima, želeo sam da oblikujem njihove umetničke portrete ili da prenesem pojedina lična zapažanja. To ne znači da je svaka pripovetka nužno vezana za samog pacijenta, već da sam iz razgovora sa njima nastojao da izdvojim interesantne motive na osnovu kojih sam konstruisao i samu radnju ili lajt motiv. Ovo je bio moj naivni pokušaj beleženja misli i/ili ideja koje neretko pobegnu, a onda ostanu izgubljene ili zaboravljene.
Imamo u duši sve ono što je ikada živelo u ljudskim dušama. Svi bogovi i đavoli koji su ikada postojali… svi oni se nalaze u nama, tu su kao mogućnosti, kao želje, kao izlazi – glasi citat Hermana Hesea koji stoji na početku tvoje knjige. Na koji način su te dotakle ove reči, pa si odlučio i da postanu neizostavni deo Fuge idearum?
Ovaj Heseov dragulj je stecište svega onoga što čini jednog čoveka. Sve njegove vrline, mane, stremljenja i nedosanjane jučerašnjice, sadržane su u jednoj jezgrovitoj rečenici. Za mene lično je ovaj citat ispunjen verom u čovečanstvo, stoga sam odlučio da upravo njime otvorim svoju zbirku.
Tvoje priče prožimaju teme kao što su depresija, gubitak, očajanje, bol, seta, bizarni i neočekivani zapleti i raspleti, ali i nadanje, verovanje. Šta kroz njih čitaocu želiš da poručiš?
Želeo sam da pokrijem čitav sijaset emocija, kao i da pokažem da inspiracija može da počiva i u najmračnijim osećanjima. Toga se ne treba plašiti, ali naravno ni forsirati u stvaralačkoj delatnosti. Mladi književnici neretko postaju naklonjeni mračnim i teskobnim temama, ali iz pogrešnih razloga. Veruju da ruminiranjem nad mračnim osećanjima postižu efekat, da prodiru u kolektivno ludilo, ali često promaše poentu. Zbirku sam sastavljao u trenucima kada sam zaista i osećao određenu emociju i mislim da je to od suštinskog značaja. Biti autentičan i dosledan ličnoj emociji, izbegavati nametanje sveopšteg mraka zarad postizanja literarnog izraza. Ono što sam želeo da poručim jeste upravo ono što počiva u izabranom citatu – vera u čovečanstvo.
Ujedno, nekoliko godina unazad očaran sam terminom gnossienne, a u pitanju je kovanica francuskog kompozitora Satija. Naime, nikada u potpunosti ne možemo poznavati jednog čoveka, jer će u njemu uvek postojati skrajnuti kutak, nedostupan i latentan. To je ujedno i osnovna premisa ove zbirke, koja je istovremeno i istraživanje sopstvenog bića, kao i svih tih izgubljenih i nedostupnih kutaka, kako ličnih, tako i tuđih.
Pored pomenutih tema, da li postoji još nešto što ove priče povezuje?
Povezuje ih trenutak, način na koji su nastajale, kao i namera sa kojom su iskrajane, sve ostalo je predmet individualne percepcije. Čvrsto verujem u princip funkcije nad formom. Nisam želeo da namećem grandiozni plan i strukturu, već da oslikam rečima spontano i bez tereta unapred postavljenih okvira.
Lično me je dotakla priča Noći u Marcipanu, kad majka proda svoje telo kako bi sinu kupila tortu za rođendan. Da li imaš svoju omiljenu priču – koja ti budi posebnu emociju, koju bi izdvojio iz određenog razloga?
Ne mogu da kažem da je omiljena, ali to je pripovetka koja u sebi nosi najčistiji i najintimniji sentiment, a zove se Prsti od pomorandže. U njoj se nalazi sve ono što mi je najmilije.
Ko su junaci tvojih priča – kako bi ih opisao?
Ljudi koji su čitali Fugu idearum često su koristili epitet nesvakidašnji prilikom opisa junaka ove zbrike. Mogu da kažem da bih se samo delimično složio s ovom konstatacijom. U pitanju su sasvim obični ljudi – junaci, koji su možda dospeli u neobičnu situaciju. To su svakako individue izvan margina, izvan kategorija, poneki iščašeni, mahom nesavršeni, ali postojani. Oni se nalaze svuda oko nas. Ipak, imamo tendenciju kao društvo da polažemo u kutije, grupišemo i simplifikujemo, jer samo na taj način možemo imati makar i privid uređenosti. Ljudi – junaci ove zbirke postoje kako bi razbijali predrasude, menjali paradigme i pokazali da najzanimljiviji među nama ipak postoje, pa makar i na stranicama onih koji su se usudili da ih dovoljno dugo posmatraju.
Dobitnik si četiri prve nagrade Međunarodnog festivala poezije i proze – Scena svih kreativnih; tvoji radovi su prevođeni na nemački i makedonski jezik… Šta misliš, u tvom slučaju, odakle dolazi potreba za pisanjem?
Nikada nisam umeo da odgovorim na ovo pitanje, jer u samoj srži i ne raspoznajem odakle potiče potreba za pisanjem. Mislim da bi bilo neiskreno, čak i pretenciozno kada bih sa sigurnošću mogao da formulišem odgovor. Ipak, ono što mogu da kažem jeste da je ova potreba oduvek u meni postojala. Pisanje je od najranijih dana postalo moj birani način komunikacije sa okolinom, možda zato što je u pojedinim trenucima bilo lakše komunicirati upravo na ovaj način. Naposletku, verujem da je potreba za pisanjem došla i samom čitalačkom inercijom. Svako od nas, ukoliko je dovoljno vremena provodio nad knjigom, istražujući i upijajući u jednom trenutku oseća spremnost da nešto i kaže. Jedino što onda preostaje jeste ne dozvoliti da misao pobegne, zar ne?
Diplomirao si na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu, i danas radiš na Odeljenju torakalne hirurgije Instituta za plućne bolesti Vojvodine. Koliko vremena pronalaziš za pisanje pored tako ozbiljnog i zahtevnog posla?
Iskreno, teško je. Neću biti jedan od onih koji tvrde da je sve u organizaciji i raspodeli vremena, jer ne postoji “pravo vreme” za pisanje. Pišem uglavnom vikendom, kad pustim dobru muziku (dansku kantautorku Agnes Obel) i skuvam sebi poveliku šolju kafe. Nekada to traje satima, ali u pojedinim trenucima ne mogu da gledam u belinu papira i/ili ekrana duže od trideset sekundi. To su ta malena prokletstva i blagoslovi pisanja.
Pored medicine i pisanja, da li gajiš strast za još nečim?
Mislim da su dve strasti sasvim dovoljne da čoveka ispune iskrom, ali recimo da pored medicine i pisanja uživam u pozorištu, dobroj muzici i putovanjima.
U neobaveznom razgovoru si nam rekao da trenutno radiš na svom novom književnom delu. Možeš li da nam otkriješ nešto više o tome?
Ne bih otkrivao previše u ovom trenutku, jer ne volim da prejudiciram kada su lična ostvarenja u pitanju. Moje verovanje je da će roman biti kompletiran do kraja naredne godine, a u njemu težim da istražim dublje lični izraz i poetiku. Otkrio bih samo naziv, a on glasi Tragom čudesne spirale.
Fotografije: WANNABE Media
