Bilo u pozorištu ili pred kamerom, glumac Nemanja Bakić krade scene gde god da se pojavi. Uloge komičnih junaka su njegova specijalnost, a primećene su i njegove nesvakidašnje vokalne sposobnosti. U matičnom pozorištu u Somboru dosad je zaigrao u čak 17 predstava, od kojih se izdvajaju zapažene uloge u komadima „Tartif“, „Tenor na zajam“, „Kad bi Sombor bio Holivud“ i novom „Tramvaj zvani želja“. Nemanja je diplomirao glumu na Internacionalnom univerzitetu u Novom Pazaru, departman u Nišu, u klasi profesora Irfana Mensura. Napominje da mu je uvek uzbudljivo da se oprobava u različitim žanrovima. Poslednjih nekoliko godina uspešno vodi i dramski studio u rodnom Somboru. Od ove sedmice, Nemanju gledamo i u novoj domaćoj TV seriji…
WANNABE MAN: Nakon „Tajne vinove loze“ videćemo te i u TV seriji „Kljun“. Premijera je održana 4. oktobra na kanalu Nova S. U čemu će se ogledati tvoja uloga?
NEMANJA: Igram jednog od ispitanika uoči istrage o ubistvu. Nisam imao priliku da pogledam seriju, iako su prve dve epizode već prikazane na nekoliko regionalnih festivala. Sjajna vest od pre nekoliko dana je da je „Kljun” prva serija iz Srbije koja se našla u selekciji festivala u Kanu. Mislim da će biti specifična iz više razloga, a jedan od njih je i taj što se u seriji pojavljuju glumci koji do sada nisu bili toliko poznati javnosti.
Od 2016. godine, stalni si član Narodnog pozorišta Sombor. Ove godine je održana premijera predstave „Tramvaj zvani želja“ u kojoj tumačiš Miča, druga Stenlija Kovalskog. Po čemu se verzija reditelja Juga Đorđevića razlikuje od one Tenesija Vilijamsa?
Osnovna razlika je u tome što je, pri adaptaciji komada, dramaturškinja Tijana Grumić svela ovu dramu na četiri lika, a to su Blanš, Stela, Stenli i Mič. U originalu su tu i komšije, prijatelji, bolničari. Osim toga, likovi su smešteni u mali klaustrofobični prostor iz kog ne izlaze u toku celog komada. Postoje i pojedine značajnije intervencije na tekstu, ali to ne bih da otkrivam, već pozivam publiku da dođe na predstavu i otkrije šta je to što je drugačije i novo u ovoj čuvenoj drami Tenesija Vilijamsa.
U matičnom pozorištu, ali i u Novom Sadu i Nišu, zaigrao si u velikom broju predstava. Da li postoji uloga koju bi izdvojio kao najzahtevniju, najzabavniju ili uopšte posebnu iz nekog razloga?
Uloga za koju bih mogao reći da mi je za sada omiljena je uloga majstora u predstavi „Tartif”. Nastala je na jedan poseban način, i rodila se kroz improvizaciju u koju me je ubacio reditelj Igor Vuk Torbica. Za mene je ta uloga najautentičnija iz razloga što mislim da sam postigao apsolutnu spontanost na sceni, što na njoj uopšte nisam svestan svog prisustva, a sa druge strane skoro i da nemam tekst. Ljudi iz publike koji me ne poznaju privatno, često su se posle predstave pitali da li sam profesionalni glumac ili sam zapravo pozorišni dekorater ili rekviziter.
U čemu se više pronalaziš – na sceni ili pred kamerom?
U pozorištu imam više iskustva i tu sam mnogo komotniji. Ali budući da sam imao prilike da više snimam u poslednje vreme, shvatio sam da mogu podjednako da uživam i pred kamerama. Volim svoj posao, i raduje me što imam priliku da radim više različitih stvari, a koje su opet blisko povezane – pozorište, film, sinhronizacija crtanih filmova, a naročito sam ponosan na višegodišnji rad sa decom u dramskom studiju „Sanjari” koji u Somboru vodim sa koleginicom Leom Jevtić.
Koji je najveći izazov sa kojim si se suočio – profesionalno i privatno?
I u privatnom, kao i u profesionalnom životu najveći izazov mi je da ostanem svoj; da znam šta hoću, šta volim, kao i šta ne želim i šta me ne dotiče. Mislim da je to osnova za dobar kreativni rad. Nisam se uvek najprijatnije osećao na sceni, imao sam različite strahove, manjak samopouzdanja. Sada, kad sam mnogo toga prošao – i poslovno i privatno – stvari su drugačije, sve je mnogo lakše.
Na društvenim mrežama objavljuješ duhovite, satirične videe. Šta te podstiče da ih snimaš?
Najčešće su to situacije u kojima se nađem sa kolegama iz pozorišta, od višečasovnih proba do zajedničkih putovanja. Ipak, trenutak kada mi dođe da nešto snimim obično se desi kad sam sam kod kuće i ne znam šta bih od sebe; u naletu energije. Uvek je to čista improvizacija – samo znam kako ću početi, pa posle kako mi dođe. Te moje snimke je pogledao veliki broj mojih kolega, pa su na taj način i saznali za mene.
Na YouTube-u objavljuješ i svoje pesme. Kako bi opisao svoj muzički pravac? Planiraš li da se više posvetiš pevanju?
To je nešto što radim za svoj gušt. Ne promovišem ih, pošaljem svojim prijateljima i to je to. Zovem ga „mumljando”, zato što u pesmama ne izgovaram tekst, već mumlam. Ponekad to što izgovaram zaliči na određenu reč ili frazu, ali se, zapravo, ništa ne razume. Te pesme sam radio sa prijateljem poznatim kao Džoni Bleja, koji je radio muziku i miks. Još jedna improvizacija od početka do kraja. Inače, pevanje za mene predstavlja ljubav odmalena. Završio sam nižu muzičku školu, smer klavir, a posle toga i solo pevanje. Često sam pevao u predstavama. Reditelji su umeli da iskoriste moje glasovne sposobnosti. Nisam nikada imao bend s kojim bih nastupao, a voleo bih. Verujem da će mi se i to jednom ostvariti.
Malopre si pomenuo da sa koleginicom u Somboru držiš časove glume. Reci nam nešto više o tome. Ko su vaši polaznici i na koji način ih podučavate?
Sada je četvrta godina kako vodimo dramski studio „Sanjari”. Imamo oko osamdeset polaznika svih uzrasta. Dramska sekcija je namenjena svima. Ne pravimo nikakvu selekciju. Ne tražimo samo „talentovanu decu”, već sve one koji žele i imaju potrebu. Za mene je najvažnije to da se oni osećaju dobro sa sobom, da bez straha stanu ispred drugih i da se kreativno izraze. Uglavnom sam do sada sam pravio koncept i pisao tekstove – uz njihovu pomoć, naravno, kako bi svako bio jednako zastupljen u našim predstavama i javnim časovima.
Kako izgleda tvoj tipični dan?
Ne znam da li ga imam. Često menjam mesto boravka, mnogo se krećem. Ne volim da sam previše kod kuće. Volim da izlazim, da sam u društvu prijatelja. Uglavnom sam onaj u društvu koji predlaže i smišlja razne akcije. Uvek sam za promenu. Volim da odem negde gde nisam bio i radim nešto što do sada nisam radio. Brzo mi dosade stvari. I naravno, zavisi da li sam u probama nekog procesa ili ne, jer kad su probe u toku, onda se sve odigrava oko toga. Ti dani znaju biti isti.
Šta radiš kad se ne baviš umetnošću?
Obožavam da putujem. Koristim svaku priliku da, kad god sam u mogućnosti, otputujem u zemlju koju do tada nisam posetio. Uglavnom putujem sam, i ta putovanja mi mnogo znače. Skoro svako se pretvori u avanturu. Obožavam da upoznajem nove ljude i veoma lako uspostavljam komunikaciju. Voleo bih da se, kad bih imao više vremena i mogućnosti, oprobam u raznim poslovima koji nemaju veze sa ovim čime se bavim. Letos sam u Švajcarskoj radio u kampu sa decom iz cele Evrope, gde sam pored toga što sam držao dramske radionice, pomagao kuvaru u kuhinji da pripremimo ručak za preko šezdesetoro dece. Uživao sam u tome. Bilo bi mi drago da češće imam priliku da se oprobam u različitim zanimanjima i zanatima.
U pogledu karijere, da li postoji još nešto u čemu bi voleo da se oprobaš?
Jedino što uvek priželjkujem jeste kvalitetan, interesantan rad, sa što više različitih kolega, različitih reditelja, i da se oprobam u što više žanrova. Da radim u prijatnoj atmosferi, sa mnogo razumevanja i tolerancije. Kad toga nema, rad postaje naporan i težak i prestaje da bude uživanje. A smatram da se uživanje u radu može postići samo ako se međusobno razumemo i stremimo ka istom cilju.
Fotografije: WANNABE Media
Dušan Veselinović
