Nakon dve samostalne izložbe slika, otvorene u Beogradu i Šapcu krajem prošle godine, Petar Mošić se ne zaustavlja, već se uporedo priprema za otvaranje izložbe u Ljubljani i rezidencijalni boravak u Parizu. Završio je doktorske studije na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, kreiravši autentičan stil slikanja, prepoznatljiv domaćoj i stranoj publici i kritici – koje su ga u više navrata nagrađivale. Njegovi radovi krase brojne privatne i javne umetničke kolekcije u Srbiji i inostranstvu, učinivši ga jednim od najuspešnijih umetnika naše zemlje. Petar nam je, između ostalog, otkrio šta tačno podrazumevaju njegovi budući planovi, šta se krije iza njegovog jedinstvenog umetničkog stila i ko bi bio da nije slikar…
Trenutno si u fazi pripreme za Sajam umetnosti u Amsterdamu. Koje radove ćeš predstaviti i šta bi želeo tamo da ostvariš?
Dve godine zaredom učestvujem na sajmovima umetnosti u Amsterdamu i već sam stekao publiku u Holandiji koja prati moj rad, dok su neki od njih već ponosni vlasnici mojih slika. Moje prvo predstavljanje na Affordable Art Fair Amsterdam je bilo zapaženo kako od strane posetilaca i kolekcionara, tako i od strane samih organizatora Sajma. Tom prilikom me je direktorka Sajma, Blyte Bolton, zvanično pohvalila kao jednog od najboljih izlagača 2022. godine, što je još više skrenulo pažnju holandske javnosti na moja dela. Prodao sam skoro sve slike koje su tada bile predstavljene i to je bio odličan početak saradnje sa ovom organizacijom. Prošle godine mi je ukazana čast da sam pozvan od strane organizatora Europe Art Fair u Amsterdamu, da pred publikom uživo stvaram svoja dela. Za tu priliku sam osmislio triptih koji je nastajao pred očima posetilaca i koji je prodat odmah po završetku ovog trodnevnog Sajma. Što se tiče 2024. godine, još uvek je rano za konkretne pripreme, pošto je sledeći amsterdamski sajam rezervisan tek za septembar mesec, ali se unapred radujem ponovnom učešću i priželjkujem da moja nova dela i ovog puta dopru do publike.
U neobaveznom razgovoru si nam otkrio da ujedno pripremaš izložbu u Ljubljani, koja će biti otvorena na proleće. Reci nam nešto više o tome.
Već godinu i po dana se pripremam upravo za tu veliku izložbu u Ljubljani, koja će predstavljati krunu moje saradnje sa galerijom iz Slovenije. Jedan deo tih radova koje pripremam za Ljubljanu sam prošle godine predstavio i beogradskoj publici u Galeriji N.EON, pod nazivom Deca loših uzora. Samostalna izložba u Sloveniji će tako biti koncepcijski nastavak onoga što je delimično bilo prezentovano u Beogradu. Ono što mogu da nagovestim jeste da će na toj izložbi biti predstavljeno petnaest slika, velikih i srednjih formata, i u tom smislu će za mene predstavljati veoma ozbiljan projekat.
“Prema istinitoj priči”, ulje na platnu, 140 x 100 cm
Dobitnik si rezidencijalnog boravka za umetnike u Parizu, gde ćeš od septembra ove godine provesti dva meseca. Kako je došlo do toga i šta to podrazumeva?
Za rezidencijalni boravak u Parizu sam prvi put konkurisao 2019. godine, gde sam prošao konkurs koji je raspisao SULUJ (Savez udruženja likovnih umetnika Jugoslavije) i početkom 2020. godine je već trebalo da budem u Cite-u. Međutim, zbog izbijanja epidemije čitav taj projekat je obustavljen i naredne dve godine nismo znali kako će se dalje odvijati situacija u vezi te rezidencije. Prošlo je od tada tri godine i ništa se nije razrešilo u vezi s tim, pa sam odlučio da opet konkurišem, ali ovaj put direktno preko Fondacije Cite. Javili su mi da su primili moj konkursni materijal i da su zainteresovani da me pozovu. Ostalo je samo da se dogovorimo koja tačno dva meseca će izdvojiti za moj boravak u ovom međunarodnom gradu umetnosti. Boravak u Cite-u za sve umetnike podrazumeva aktivnosti kao što su rad u ateljeu i, na kraju, javna prezentacija onog šta se uradilo za ta dva meseca.
Sarađuješ sa galerijama u Sloveniji i Belgiji. Na koji način se ostvaruje ovakva saradnja i kakvu dobit imaju obe strane?
Saradnja sa galerijom u Belgiji traje već osam godina, dok je saradnja sa galerijom u Sloveniji otpočela pre godinu i po dana. Obe galerije su mi ponudile takav vid saradnje da sam kao umetnik u potpunosti ispoštovan. San svakog slikara jeste da ga zastupaju ozbiljni galeristi koji će mu osigurati da bude materijalno obezbeđen, kako bi nesmetano stvarao svoja dela. Galerija takvim pristupom sebi obezbeđuje kvalitetna umetnička dela, koja će kasnije plasirati na tržište. Obe pomenute galerije su moja dela videla preko društvenih mreža i to ih je privuklo da me kontaktiraju sa kvalitetnom ponudom za saradnju, kojom sam ispoštovan kao umetnik: ne samo kroz finansijsku satisfakciju, već i kroz priliku da me neko profesionalno zastupa za inostrana tržišta. Od pre nekoliko meseci sam otpočeo profesionalnu saradnju i sa Galerijom Aleksić iz Kragujevca, koja oko sebe pretežno okuplja mlade savremene umetnike.
“Obožavanje ružičastog idola”, ulje na platnu, 200 x 150 cm
Izgleda kao da ljudi, životinje i predmeti žele da iskoče sa tvog platna; kao da ih možemo napipati koliko odaju utisak realnosti. Na koji način si u toku godina gradio svoj autentični stil? Šta te to izdvaja od drugih slikara sa domaće scene?
Realizam kao likovni pravac je od samog starta bio moj izbor – i u tom načinu likovnog izražavanja sam prepoznao mogućnost da se na najbolji mogući način izrazim kao umetnik. Dela Rembranta i Karavađa su mi bila velika inspiracija i primeri vrhunske likovnosti kroz čitavu istoriju vizuelnih umetnost. Zbog savremenih motiva koje obrađujem, za većinu mojih slika se ne stiče utisak da vuku korene iz renesansnog i baroknog slikarstva. Međutim, ako se pažljivo pogledaju, ta stilska i istorijska konekcija se ogleda upravo u načinu kako slikam, kadriram, dočaravam atmosferu. Upravo taj način realizacije mojih dela je ono što me izdvaja na domaćoj likovnoj sceni. Stručna javnost, zbog ovakve simbolike i atmosfere na slikama i crtežima, moje umetničko izražavanje svrstava pod termin metafizički realizam.
Kako izgleda tvoj tipični dan u ateljeu? Imaš li određenu rutinu koju redovno praktikuješ?
Svaki svoj odlazak u atelje doživljavam kao odlazak u kancelariju neke firme, s tom razlikom što radim i za vikende, praznike, ponekad po deset sati dnevno. Često u šali za sebe kažem da sam najgori šef koji ne daje nikakve olakšice niti slobodne dane svom zaposlenom. Ali, šalu na stranu, smatram da, ako slobodan umetnik u Srbiji želi da postigne rezultate, da prodaje svoja umetnička dela, da bude aktivno prisutan na domaćoj i/ili inostranoj likovnoj sceni, onda mora da uloži nadljudske napore da to ostvari. Zato je bitno za umetnike da na vreme izgrade radne navike, odnosno, da postoji rutina odlaženja u atelje i rada na umetničkim delima, kako bi kasnije bili zadovoljni rezultatima svog truda i zalaganja. Jer, ako se kroz ozbiljan rad posvetite ostvarivanju određenog cilja, pre ili kasnije uvek dobijete ono što priželjkujete ili čemu stremite.
“Vezovi”, ulje na lanenom platnu, 140 x 150 cm
Onaj ko prvi put uđe u tvoj atelje u Zemunu, koji deliš sa koleginicom Jovanom Jarebicom, pored velikih formata tvojih slika, primeti i brojne raznolike figurice koje skupljaš. Kakvi predmeti su deo tvog kolekcionarstva i šta oni za tebe predstavljaju?
Trudim se da svoj radni prostor oplemenim detaljima koji me inspirišu i stvaraju pozitivnu energiju, koja definitivno utiče i na ljude koji posete naš atelje. Kada neko prvi put uđe u naš studio, prva reakcija se odnosi na naše slike koje su postavljene po štafelajima, a zatim počinju da primećuju i predmete za koje ne očekuju da se nalaze u jednom umetničkom ateljeu. Kod nas mogu da se vide raznolike stvari, od stare table upozorenja iz napuštenih fabrika do retkih i skupih igračaka: najveće oduševljenje izaziva karusel koji je nabavljen na aukciji antikvarnih predmeta.
Uprkos raznim izazovima, šta je sve potrebno da bi slikar danas bio uspešan – i ostavio pečat na umetničkoj sceni?
Kada govorimo o profesiji slikarstva, uspeh je relativna stvar. Za nekoga je dovoljno to što može sebi da priušti nekoliko sati slikanja u ateljeu. Ali, ako umetnik želi da živi od svoje umetnosti, onda su pored talenta nesumnjivo potrebne i radne navike. Ličnim uspehom smatram to što sam posle dvadeset godina požrtvovanog rada i prisutnosti na likovnoj sceni obezbedio sebi uslove za neometani rad, da od prodaje slika mogu dobro da živim, da putujem i upoznajem različite ljude, kulture, da moja dela krase domove na raznim stranama sveta i na to što je moj rad valorizovan od strane stručne javnosti i kritike. Ipak, kada dođete u situaciju da kao slobodan umetnik u Srbiji dobijete preko deset nagrada, od kojih su neke veoma značajne iz oblasti slikarstva (Zlatna paleta, Nagrada Zadužbine Momčilo Momo Kapor), onda ne dovodite u sumnju lični uspeh, niti činjenicu da ste ostavili pečat na likovnoj sceni.
“Ljubav je kao balon”, ulje na platnu, 100 x 80 cm
Pomenuo si nagrade. Dobitnik si brojnih domaćih i stranih priznanja, a uvršten si i u OXFORD enciklopediju uspešnih ljudi Srbije. Šta ti ovakvi uspesi poručuju i da li ti stvaraju pritisak da kroz svaki sledeći rad nadmašiš sebe?
Nagrade su značajne za umetnike. Pored toga što nesumnjivo potvrđuju nečiji kvalitet i skreću pažnju javnosti na određenog umetnika, nagrade sa sobom nose i breme koje, ako ne umete da se izborite sa time, lako može da vas sputa u daljem radu ili napredovanju. Međutim, ako nagrade doživite samo kao potvrdu svog kvalitetnog rada i zalaganja, onda će sigurno biti vetar u leđa u smeru daljeg usavršavanja i pomeranja sopstvenih granica u profesionalnom smislu. Takođe bih istakao da je pored nagrada vrlo bitan i svaki relevantan tekst o određenoj izložbi ili stvaralaštvu, jer je to pokazatelj da ste zavredeli pažnju ne samo štampanih medija, nego i umetničke kritike, koja još uvek budno prati i piše o dešavanjima na likovnoj sceni.
Da li postoji umetnik na domaćoj ili svetskoj sceni čije bi stvaralaštvo iz određenog razloga izdvojio? Čije mišljenje uvažavaš?
Ako govorimo o savremenoj likovnoj sceni, divim se umetnicima koji se odluče da svoje umetničke zamisli prezentuju kroz klasično slikarstvo. To je danas unapred osuđeno na nerazumevanje, osudu, marginalizaciju i biva označeno kao zastareli vid kreativnog izražavanja. Uvažavam i poštujem sve aktuelne umetnike iz mlađe i srednje generacije koji izazivaju pažnju stručne javnosti sa svojim radovima, izložbama i nagradama, kako u zemlji tako i u inostranstvu. Kada govorimo o uvažavanju mišljenja drugih ljudi, za mene je svaka iskrena i konstruktivna kritika uvek dobrodošla. Dobra kritika može da vas natera na premišljanje, da vam skrene tok misli u drugom pravcu, da vam otvori nove vidike i stvori nove ideje. Oduvek sam pažljivo slušao svaki komentar koji je bio upućen meni ili mom stvaralaštvu i još pažljivije sam ih selektovao. Umetnik mora prvenstveno da veruje u sebe i svoj rad, kako bi mogao da izdvoji one komentare ili savete koji će mu pomoći u radu i karijeri.
“Mute”, ulje na platnu, 70 x 50 cm
Pored svih uspeha i ostvarenja koje smo naveli, da li postoji još nešto što bi želeo da ostvariš u svojoj karijeri?
Smatram da sam kao slobodan umetnik posle dvadeset godina profesionalnog rada dao maksimum na domaćoj likovnoj sceni, gde sam izlagao po svim značajnim galerijskim prostorima, osvojio značajne domaće nagrade iz oblasti slikarstva, tako da su se moja pažnja i umetnička aktivnost poslednjih godina usmerili na inostrano tržište. Priželjkujem da ostavim ozbiljan pečat na inostranoj umetničkoj sceni i zaista ulažem velike napore da to i ostvarim.
Da nisi slikar, bio bi…?
Bio bih najtužniji čovek na svetu.
Fotografije: WANNABE Media
Pročitajte i ovo: WMAN intervju: Marko Tubić, slikar
