Jeste li čuli za Borislava Pekića? Verovatno jeste, ali ako možda imate ovaj propust, vreme je da ga nadoknadite. Rođen je 4. februara 1930, godine u Podgorici, gde je živeo sve do svoje 15. godine. Tada se odselio za Beograd u kojem je i studirao eksperimentalnu psihologiju na Filozofskom fakultetu. Radio je kao dramaturg i scenarista, autor je brojnih filmova koje smo imali prilike da gledamo, a po njegovom delu “Dan četrnaesti” urađen je film koji nas je 1961, godine predstavljao na Filmskom festivalu u Kanu. Prvi roman “Vreme čuda” objavio je 1965. godine, a svim svojim narednim delima uvrstio se u najplodnije i najkvalitetnije pisce jugoslovenske književnosti. Preminuo je 2. jula 1992. godine u Londonu, gde je i živeo tada, a za sobom je ostavio veliki opus dela. S toga, došli smo na ideju da vam predstavimo neke odlomke i citate iz njegovih dela koji će vas oduševiti, ali i mnogo čemu naučiti.
Kroz svoja dela je voleo da objašnjava sve što se čoveku dešava, pa je često pisao o sreći i nesreći. Njegovo shvatanje nesreće će vas sigurno naučiti kako da je se klonite, a ako se desi i kako da je prihvatite: “Ono što mora da bude nije nesreća. Nesreća je samo ono što ne mora biti, a ipak se dogodi. Nesreću uvek izazivaju ljudi. Priroda vlada onim što biti mora.”
“Ekonomski prosperitet je destruktivan. Daje ljudima vremena da izmišljaju sve nove potrebe i nove želje.” Kad se bolje razmisli, ovo je istina. Što više imate, više i tražite, zar ne?
“Svet malih ljudi na velike istine nikad nije spreman. Čak i papa bi se smrtno uplašio ako bi mu se dokazalo postojanje boga.” Čini se da je velike istine umeo da kaže na veoma duhovit i zanimljiv način. Ovo je jedno od boljih poređenja koja se mogu čuti.
