Svi idu da gledaju Džokera ovih dana, svetski hit, glavni glumac je strava i dobiće Oskara, moramo to da overimo. Kao što su prošle godine svi gledali Boheiman Rapsody, bez obzira na to da li su ikada slušali i voleli grupu Queen. Ok, takva je moda. Ali negde stvarno treba da se istakne da nije za maloletne, a ako baš toliko moraju da budu u trendu, onda samo u pratnji roditelja. Ne zato što će se nešto naročito istraumirati, nego što ništa neće da skontaju i biće im dosadno, vrpoljiće se, pričati, smejati se, praviti selfije i ometati ostale gledaoce.
Kad moram da pomenem kulturu ponašanja u bioskopu, znači da je ona diskutabilna, odnosno, da deca ne znaju da se ponašaju i smatraju da je dozvoljeno da iskazuju dosadu i prekraćuju vreme sopstvenom zabavom, samo zato što su platila kartu.
Klinci očekuju film o super-negativcu, nešto što su viđali u Marvelovoj produkciji, akciju, zabavu, smeh. A to možda očekuju i manje upućeni odrasli gledaoci. Ako ste pošli da gledate Džokera da biste se zabavili, nemojte, bolje ćete se zabaviti kad vam se padne džoker u remiju.
Ako ste gledali Betmene i Gotam Sitije, onda znate da su negativci psihopate i ubice. Džoker je mračna priča o razvoju psihopate, koji se odvija u jednom gradu (Gotamu), koji se raspada, politički, moralno i društveno, na svim nivoima. On slučajno postane ikona revolucije, dok izrasta u svom punom psihopatskom opsegu. Osim vrhunske produkcije, režije, scenarija (koji pretpostavlja da nešto znamo o ovoj priči), bio bi to standardno dobar film i bez vrhunske glavne uloge. Međutim, Joaquin Phoenix standardu dodaje genijalnost. Strašan je. Fascinantan. Neverovatan. Uloga života, definitivno. Ako se kladite, stavite sve na to da će dobiti Oskara, nema promašaja. Džoker je on, a ne film. Film služi tome da Phoenix izbriljira i izdominira.
