Psihološko tumačenje inercije se razlikuje od onog u fizici, ali u suštini se radi o istoj stvari. Kad se o nekome kaže da je inertan, misli se na to koliko je zaustavljen, nepomičan, umrtvljen. Ali može se biti inertan i na način koji je čista fizika – zakotrljate se u jednom pravcu i prosto po inerciji nastavite njime da se krećete.
Kretanje po inerciji, ili inertna nepomičnost, koče nas u kreativnim i pozitivnim stvarima na sličan način. Kretanju po inerciji podležemo svi, u manjoj ili većoj meri. Dnevna rutina je deo te inercije, ali bez nje ne bismo imali ni strukturu. Ja to kod sebe vidim kao nekoliko pravaca u kojima se dnevno krećem – odlazak na posao, nabavka, deca, kuća, pisanje, spavanje, jutarnja kafa, popodnevna kafa. Ustaljen ritam života koji se malo menja za vreme slobodnih dana, dečijih raspusta i u zavisnosti od toga da li je leto ili zima. Funkcionišem.
Ali kad treba da se pokrenem u nekom pravcu koji preseca moje uobičajene putanje, to mi je cimanje. Teško mi je da se spremim za izlazak koji nisam planirala, odbijam pozive na večernja druženja, jer to zahteva preuređivanje dnevne rutine počev od jutra, jer mi je tako lakše. Pošto vidim da to nije baš zdravo, s vremena na vreme uložim dodatni napor u društveni život, da ne postanem nolajfer i usamljenik, mada se nikada tako ne osećam.
Moj unutrašnji život me toliko ispunjava, da bih mogla samo da ležim i da razmišljam, danima, nepomična. Aha! Eto inercije koja preti da preraste u inerciju! Ako mi je naporno da obučem trenerku i odem u brzu šetnju pored reke, zato što onda moram da skratim popodnevni odmor i kasnije počnem sa pisanjem, šta da očekujem od sebe kad se pojave veći izazovi, koji zahtevaju više napora? Uložim ja taj napor i pravim pomake i prodore, ali to mi teško pada.
