Osećam se uznemireno, skače mi pritisak, guta me stres. Pa posle moram da se umirim i hiberniram u zagrljaju bezbedne rutine neko vreme, da povratim snagu. Sve ono što je uzbudljivo, značajno, što otvara vrata sledećih promena i uzbuđenja koja one donose, više me plaši, nego što predstavlja izazov. Ali, ja se borim. Nastojim da se držim onog dela koji je izazov i da ne dozvolim strahovima da preuzmu i da mi diktiraju tempo. A opet, to nije samo borba, nego i proces osvešćivanja, čišćenja od mrakova i strahova i stalno suočavanje sa stajanjem na brisanom prostoru, pred izborima i odlukama.
Uvek iznova biram da budem svesna, stabilna, da dišem duboko, osećam mir i da se krećem. Ponekad dosta dugo stojim, dok najzad ne krenem, a tada mi inercija ne pomaže mnogo da nastavim da se krećem, nego posežem za drugim izvorima. Želja, namera, snaga, hrabrost. Sve je to potrebno za samo jedan korak napred. Hoću da kažem, znam da je teško, ali hej, ako mogu ja, sigurno mogu svi.
