Elem, statue i slike Marksa i Engelsa, otišle su kuda i statue i slike Titove, oni više nisu legalni. Ali, u Berlinu su malo mudriji. Valjda zato što su preživeli berlinski zid, pa su malo senzibilisaniji na kulturno nasleđe, na prošlost koja služi da podseća na greške na kojima smo nešto naučili. Valjda.
Pošto su se dve Nemačke najzad spojile 1990. godine, statue – sedeća Marksova i stojeća Engelsova (sa zidom iza na kome su prikazani istorijski događaji) postale su veoma kontroverzne – izvor intelektualnih i moralnih rasprava, u kojima su jedni smatrali da one predstavljaju relikviju režima zbog koga je nemački narod mnogo propatio, a drugi da je istorijski, kulturni i umetnički značaj važniji. Ovo drugo za sada preovlađuje.
Konstrukcija je bila postavljena na nekadašnjem Palast der Republik, uz sedište Parlamenta Nemačke Demokratske Republike (GDR) odnosno, istočne Nemačke. Zbog radova na izgradnji i proširenju skvera izmeštena je nekoliko stotina metara dalje, u senovit kutak, gde ne bode oči baš toliko.
Tokom preseljenja, statue su okrenute za 180 stepeni, pa se sada nalaze odmah preko puta muzeja GDR-a, a gledaju prema bivšem zapadnom Berlinu. Simbolično? Ima poruku? Neko nešto ima protiv?
Kakva god da je, prošlost nas je dovela tu gde smo, a ako nam ovde nije dobro, ne možemo da krivimo prošlost, jer ovog trenutka formiramo budućnost. Iz razloga transcedencije realnosti, spomenici sramne prošlosti ne bi trebalo da nam smetaju.
Aleksina Đorđević
