Skepticizam je odlika savremenog inteligentnog pojedinca, koji ne veruje u bapske priče, odbacuje sujeverje i sve što nije naučno dokazano. A šta ćemo sa iskustvima koja nadilaze naučne metode saznanja i tiču se duhovnih dimenzija? Ne verujemo u astrologiju, energiju shvatamo kao pojam iz fizike, a ne kao realnost koja nas prožima i koju možemo da iskusimo, popularna psihologija nam je treš, seoba duša je bajka, sudbina je za slabiće…
Ograđujemo svoj svet razumom i logikom, zapostavljamo intuiciju, ne priznajemo učenja o telesnom i psihološkom dejstvu energije, ne priznajemo više sile, deklarišemo se kao ateisti, jer o božanskom nemamo dokaza i iskustva, a prihvatamo da je čovek nastao od majmuna, jer za to imamo dokaze ne samo kod Darvina, nego i gde god se okrenemo.
Iskustva, saznanja i alternativna učenja kojima smo zatrpani, klasifikujemo kao nju-ejdž fazone i ne poklanjamo im pažnju. A kad na nešto obratimo pažnju, to obično potvrđuje naš skepticizam, jer dolazi od osoba koje svoja duhovne spoznaje prenose na neadekvatan način, koji doživljavamo kao uvredu inteligencije. I zaista, ako posmatramo samo sa nivoa intelekta kako neka neubedljiva, nesigurna, smešna, luckasta i izveštačena osoba prikazuje svoj svet duhovnosti, mi vidimo samo nedostatke te osobe i pitamo se kako se uopšte usuđuje i sve o čemu govori doživljavamo kao glupost koja atakuje na naš sistem vrednosti.
