Starh od neuspeha ponekad nas ukoči u mestu, toliko da nismo u stanju da posegnemo ka onome što želimo i da radije ne učinimo ništa, nego da učinimo nešto i rizikujemo da ne uspemo. Doživljaj poraza često utiče na nas vrlo slično – parališemo se i odustanemo, povučemo se sa osećanjem uvređenosti, povređenosti, neadekvatnosti, besa – sa svim mogućim pomešanim osećanjima koja nam uništavaju samopouzdanje. Govorimo sebi kako smo bili glupi što smo uopšte pokušavali, bolujemo od poraza i ne uspevamo da se oporavimo. Da li oni koji postupaju drugačije imaju fleksibilniji ego, hrabriji su i uporniji, ili su samo manje osetljivi i povredivi? Ili imaju drugačiji doživljaj neuspeha – kada omanu, žele da shvate šta je to pošlo naopako, kako da poprave grešku i šta je ono što treba da promene, da bi im sledeći put uspelo. Možda se i njima sruši svet kad dožive neuspeh, ali oni uzimaju rasute komade i pokušavaju da ih slože na nov način, umesto da sede i očajavaju.
Oni prihvataju odgovornost za svoj promašaj
Ne čekaju da neko otkrije kako su pogrešili, nadajući se da niko i neće primetiti, nego prvi saopštavaju svoju grešku. Oni znaju da greške i promašaji nikada ne prođu nezapaženo i da je bolje preuzeti odgovornost, nego čekati da te neko prozove. Oni koji ćute i prave se ludi, važe za potuljene i kukavice.
Objašnjavaju razloge, ali ne nude opravdanja
To i to se desilo, zato što sam ja zakasnio, prevideo, propustio. A ne, to i to se desilo zato što sam bio zabrinut, nije mi bilo dobro, ostavila me devojka, pa sam zbog toga bio dekoncentrisan i napravio sam propust. Razlog se razlikuje od opravdanja. Nikog ne interesuje zašto niste odreagovali kako treba, ali ih interesuje šta možete da učinite da popravite grešku i da izbegnete da vam se dogodi sledeći put.
