Jedno od brojnih dokonih istraživanja ljudskog ponašanja, pokazalo je da veoma inteligentni pojedinci ne vole mnogo da se druže i mešaju sa ljudima, da više cene svoju privatnost i samoću i da im ne smeta fenomen otuđenosti u modernim urbanim sredinama.
Uopšte nisu morali da troše pare na istraživanje o povezanosti inteligencije i pripadništva čoporu, mogli su da potroše pare u humanitarne svrhe – mišljenje je jednog inteligentnog individualca, koji je to mogao sam da objasni svima i uštedi ekipi istraživača vreme i novac. Osim što tada ta ekipa ne bi imala posla, a za pametnija posla možda nije ni bila osposobljena. Svako treba od nečeg da živi, nije na inteligentnim pojedincima da sabotiraju naučne projekte.
Dakle, polazeći od “savana teorije” naučnici objašnjavaju kako se kako je socijalna interakcija bila od ključne važnosti u lovačko sakupljačkim zajednicama, kao i teritorija i tvrde da je u biću savremenog čoveka to socijalno nasleđe aktivno i važeće. Čovek je društveno biće, niko ne može sam, čovek nije ostrvo i ostale filozofske tvrdnje, poznate od davnina, govore u prilog tome da nas, savremene ljude zadovoljava isto što i naše pretke. Da se okupimo oko vatre, ispečemo ulov, najedemo se napijemo, pevamo i igramo. Naučnici objašnjavaju da je veoma pametnim pojedincima lakše da se prilagode zahtevima moderne, urbane zajednice i u sebi iskorene predačko nasleđe.
Izlazi da su pametnjakovići nekakvi asocijalni tipovi, mizantropi, odnarođeni buntovnici, koji teraju uz…vetar.
Odgovor inteligentnog individualca na zahteve savremenog života zapravo ne isključuje socijalne kontakte. Naprotiv. On samo pažljivo bira društvo, izbegavajući socijalnu kontaminaciju sadržajima koji mu vređaju inteligenciju. On ne oseća teret samoće, već nalazi u njoj luksuz zaštite uživanja u odabranom društvu knjiga, projekata, kulturnih, poslovnih i porodičnih sadržaja koji ga zanimaju, koji angažuju njegovu posvećenost i u okviru kojih pronalazi zadovoljstvo, izazov i postignuće.
