Skloni smo da slušamo površno, da smatramo da smo pozvani da damo odgovore, savete, da pronađemo rešenja tamo gde samo treba da saslušamo sagovornika i često nam se dešava da nemamo nikakvu povezanost sa onim sa kim razgovaramo, jer niko nikog stvarno ne sluša. Više volimo da slušamo sebe kako pričamo, ili da smišljamo šta ćemo reći, dok neko drugi govori. Površni smo i sebični, zato smo loši slušaoci. A to kvari sve međuljudske odnose. Razvijte veštinu slušanja i unapredite sve svoje odnose i interakcije sa svakim sa kim stupate u komunikaciju, na bilo kom nivou. Povezivanje sa nekim, zahteva pre svega, ispoljavanje i uvažavanje osećanja, a ako vam to ide, verovatno vam se ljudi često i rado poveravaju, jer ste darovit slušalac, odnosno, imate terapeutske sklonosti.
Pustite sagovornike da osećaju to što osećaju
Često imamo poriv da pokušamo da utešimo onoga ko je tužan ili plače, tako što ćemo mu reći “nemoj da budeš tužan” ili “nemoj da plačeš”. Ne, nemojte to da radite. Da bi se izašlo na kraj sa osećanjima potrebno je osetiti ih. Dozvolite sagovorniku da bude tužan i da plače, dajte mu to pravo. Ne obezvređujte njegova osećanja, poručujući mu da ne treba da ih oseća. Ona su tu i ukažite im pažnju i poštovanje – dozvola za osećanja je najbolja uteha koju nekome možete da pružite. Besnu osobu takođe nećete umiriti govoreći joj da se smiri. Bes je tu i traži vašu pažnju. Kada slušate nekoga ko je pod emotivnim nabojem, vaš posao je da slušate. Prosto budite prisutni dok neko ispoljava osećanja – ako se vi osećate neprijatno zbog toga, iskoristite priliku da razmotrite svoja osećanja.
