To što misliš da nisi dovoljno dobar, normalno je stanje. Trebalo bi da se zabrineš kad bi bio ubeđen da si najjači, najbolji, najuspešniji, najlepši, jer bi to značilo da naprosto nisi realan i da ne vidiš sebe onako kako te vide drugi (kao uobraženka i hvalisavca). Dakle, normalan si kad sumnjaš u sebe, to smo ustanovili. Ali to nije prijatno stanje, a zna da potraje i zato ti je potrebno da se ohrabriš i da posmatraš stvari na drugačiji način.
Ti nisi jedini koji se tako oseća
Možda to nije neka uteha, ali je činjenica, a kad razmisliš o činjenici da ima mnogo ljudi koji se osećaju loše zbog svog tela, kojima posao zadaje glavobolje, koji bi voleli da su viši, duhovitiji, snalažljiviji, spretniji, koji se ne osećaju voljeno, onda znaš da nisi jadan i izopšten i da se ne razlikuješ toliko od drugih.
Oni sa kojima se upoređuješ takođe se upoređuju sa drugima (možda i sa tobom)
Upoređivati sebe sa drugima je teško i glupo, ali svako to radi povremeno. Lako je biti ljubomoran na nekoga kome dobro ide i sažaljevati sebe i smatrati se žrtvom, ali je besmisleno. Ako u njima vidiš dobar primer, to znači da i ti možeš tako – a budi siguran da su se uspešniji od tebe ugledali na bolje od sebe i verovatno se osećali isto tako uskraćeno i bezvredno kao i ti, dok nisu nešto preduzeli i stupili u akciju na pravi način.
