Svi imamo u društvu onu jednu osobu koja važi za “nezgodnu” i svi joj se sklanjamo – niko ne voli da joj stane na žulj, da krene sa njom u neku raspravu, ili da joj se otvoreno suprotstavi, jer ta osoba voli okršaje, ne zazire od sirove istine i često prva pokreće sukobe, tamo gde bi uglavnom svi prećutali i sklonili se. I isto tako često uspeva da “istera” pravdu, da dobije ono što hoće, da ponizi i postidi sve oko sebe. Nikako ne bismo voleli da je imamo protiv sebe, tu nadrndanu osobu, spremnu da se bori za ono što smatra ispravnim. A često poželimo da možemo, kao ta osoba, da malo “pokažemo zube” i zadobijemo poštovanje i satisfakciju. I obično ne možemo, jer kad se nađemo u takvoj situaciji, osećamo se suviše loše – uplašimo se, srce nam lupa, glas nam drhti (daleko od toga da delujemo kao neko ko može da ulije poštovanje i da dobije ono što hoće). Zato nam smeškanje, “tamponiranje” sukoba, diplomatija, pregovaranje i pronalaženje srednjih rešenja ide dosta dobro, kao i ćutanje i trpljenje (uz smeškanje). Velike su to sposobnosti i verovatno ste na taj način rešili isto onoliko sukoba koliko ih je rešila ona napadački raspoložena osoba, ali i vama samima je jasno da nije dobro uvek biti dobar, kulturan, fin, ispravan. Kad se ponašamo tako uprkos porivu da skočimo i borimo se, da bljujemo vatru i ulivamo strah, nešto u nama trpi to “nasilje” koje nismo ispoljili.
Ako želite da budete zdravi, promenite obrazac finoće
Kad ne kažete ono što stvarno mislite i kad pristajete na nešto što vam se ne sviđa i želite da odbijete, vršite nasilje nad sobom – postajete nesrećni, frustrirani, iritirani, ljuti, a zbog tog stresa loše spavate, osećate se iscrpljeno i gubite unutrašnji mir. To je prevelika cena za održavanje slike fine, civilizovane i razumne osobe koja nikada ne drami i ne svađa se. Utisak dostojanstva i smirenosti plaćate zdravljem.