Kada nešto završiš, onda možeš da nastaviš dalje. Ponekad, ljudi oklevaju da završe, da potraže emotivno zatvaranje i ostave prošlost za sobom, jer ne žele da puste ono što su već izgubili, kao da bi to bio dvostruk gubitak. Istrajno žaljenje održava u životu ono što ne postoji, predstavlja neku vrstu žrtvovanja, samoprekora, pokajanja, samokažnjavanja – “lek” za osećanje krivice zbog sopstvenih grešaka, gluposti i sebičnosti. U ovome postoji tračak očekivanja da će se dovoljno napatiti i u nekom trenutku iskupiti, da će “otkupiti” svoje srce od prošlosti i da će ponovo moći da se raduju i vole. Ali ne pre nego što to zasluže – a zaslužiće patnjom.
Ima rezona u tome, taj obrazac je vrlo rasprostranjen i vrlo poznat. Da li ga prepoznaješ u sebi? Možda ne tako jasno i definisano, ponekad se taj obrazac izražava kroz ljutnju na bivšu ljubav, jednako kao i kroz kajanje zbog nekih postupaka. Ponekad, to prosto traje predugo i počinješ da se osećaš kao emotivna ruševina. Ponekad, ljudi pokušavaju da obave emotivno zatvaranje zajedno sa osobom zbog koje pate – prijateljem koji im je okrenuo leđa, bivšim koji ih je izdao, roditeljima koji ih osuđuju i ne razumeju. Da nekako dopru do njih, da razgovaraju. Ako si to nekada pokušao, verovatno si se našao u poziciji da se osećaš kao ludak, osujećen i frustriran hladnoćom, optužbama, svojim sopstvenim osećanjem da nisi dorastao tom pokušaju.
Šta da radiš kad se odnos prekine, kad osećaš da si odsečen, da se daviš u ogorčenju i besu, kad nema emotivnog zatvaranja, koje bi ti pomoglo da se isceliš i nastaviš sa svojim životom?
Postoje stvari koje možeš da učiniš sam sa sobom, da bi dosego emotivno zatvaranje. Potrebno je vreme i strpljenje, ali, moguće je.
Pokušaj da shvatiš da nije svako spreman da preuzme odgovornost za svoje postupke i osećanja. Razgovor koji želiš da vodiš – ili si pokušao i doživeo propast – upravo je primer toga. Druga osoba ne može objektivno da razgovara o tome, nema kapaciteta za to i nikada ih nije ni imala. Ona verovatno želi da ti budeš kriv i svoje osećanje ispravnosti nalazi u tom prebacivanju krivice. Jednostavno, ne možete sesti i racionalno razgovarati o problemima koji su vas doveli dotle gde ste sada. A zatim preuzmi svoju polovinu odgovornosti – jer polovina je tvoja. I onda pusti da prođe neko vreme dok procesuiraš tu pomisao, taj neprijatni zaključak, suprotan tvojim željama i očekivanjima.
