Ponekad treba stati, a ponekad odustati. Ali, ponekad treba samo izdržati pod pritiskom, ne slomiti se pod teretom, ne posustati od iscrpljenosti. Možda se upravo osećate kao da držite nebo na svojim plećima, kao da vam slon stoji na grudima, tako da jedva dišete i jedva se krećete. Čini vam se da vas niko ne razume i da niko ne može da vam pomogne, ali verovatno vam se samo čini. Obično, pomoć treba da zatražite, ali od svoje fokusiranosti na izdržavanje tereta koji nosite verovatno ni ne primećujete zabrinute poglede bližnjih i njihovu spremnost da priskoče.
Kad vam se čini da nema svetlosti na kraju tunela, jer se još nije pojavila, a vi ste predugo u mraku, verovatno vam se samo čini. Svetlost je možda tu, odmah iza ugla, pa je zato i ne vidite, put ne ide pravo. Vaše je samo da nastavite da ga sledite, da ne posustante pre nego što otkrijete da vam je krivina zaklanjala vidik. Nastavite da se krećete, napred, jer to je jedini pravac kojim je moguće kretati se.
Kada vam se čini da nikada neće biti bolje, samo vam se čini. To je vaše strpljenje na iskušenju. Život je nestrpljiv, jer se događa sada i ovde i ne zna da postoji sutra, a takođe, strpljenje i verovanje u bolje sutra je u neskladu sa porukom da treba da živite u sadašnjem trenutku. Ipak, ako ostanete pribrani, dišete i ne gubite hrabrost, loš period će proći. Kao što su prošli i oni pre njega. Setite se – uvek je bilo gore i najgore, pre nego što je počelo da biva lakše i bolje. Izdržite.
