Kad uđete u atelje Miodraga Stanišića, u Kolarčevoj ulici u strogom centru Beograda, ne znate gde prvo da pogledate. Svuda slike, skulpture, posuđe, uspomene s putovanja, nepregledne raznobojne saksije retkog tropskog cveća. Po zidovima ovog nekadašnjeg salonskog stana vise brojni radovi iz različitih faza Miodragovog stvaralaštva – crteži, grafike, ulja na platnu, oslikane keramičke pločice. Umetnik nas srdačno dočekuje uz bučni lavež pasa. Mara je Džek Rasel terijer, a Vukica kineski ćubasti bezdlaki pas.
Miodrag „Mio“ Stanišić nedavno je doktorirao na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, gde već 15 godina radi kao saradnik u nastavi – na predmetu Grafičke tehnike odseka Primenjeno slikarstvo. U Biblioteci grada Beograda, kao deo doktorskog umetničkog projekta, održao je izložbu Gyotaku gde je predstavio radove iz serije crteža riba urađenih tradicionalnom ručnom štampom iz Japana. Miodrag je vidno raspoložen, a to opravdava upravo završenim angažmanom u okviru kog je bio zadužen za scenografiju u predstojećem holivudskom trileru koji se delom snimao u Beogradu. Celo iskustvo je opisao kao „nadrealno“…
„Poslednjih godina radim u umetničkom odeljenju domaćih i stranih filmskih produkcija. Ili scenografija iznajmi moj umetnički rad, ili ja stvaram u okviru projekta – po skicama scenografa. Umetnik je taj koji oplemenjuje prostor u kom se snima, čineći ga realnijim. Pored Netflixovog filma, radio sam i za studio Warner Bros. Od skorašnjih angažmana izdvojio bih i onaj na filmu Dara iz Jasenovca gde sam radio kao vajar, kao i u predstojećoj TV seriji Vreme zla za koju mislim da je jedno od najkvalitetnijih domaćih televizijskih ostvarenja ikada, pa mi je čast što sam bio deo talentovane i sposobne ekipe“, na početku našeg razgovora kaže Miodrag Stanišić, jedan od autora poslednjeg Supermenovog znaka.
„To se desilo kad sam radio za Warner Bros. Bio sam deo tima u art departmanu koji se bavio scenografijom, dizajnom i rekvizitima. Nas troje je osmislilo novi Supermenov znak, koji smo za Henryja Cavilla kreirali u metalik plavoj, crvenoj i žutoj boji. Angažman sam dobio sasvim slučajno. Kad sam završio restauraciju manastira i crkvi na Ohridu, vratio sam se u Beograd gde me je koleginica sačekala sa ponudom za posao u produkcijskoj kući u kojoj je radio njen otac. Tražili su terenske umetnike koji, koristeći se kombinovanim tehnikama, mogu da izdrže zahtevan rad. Prijavio sam se, a istog dana sam dobio posao. Naravno, u početku je sve delovalo zbunjujuće i strašno, ali snašao sam se, iako takvi zadaci zahtevaju napuštanje tradicionalne i ulazak u savremenu umetnost.“
Kad nije na terenu, Stanišić neretko po 16 sati dnevno provodi u ateljeu gde, pored crtanja i slikanja, pravi tanjire, šolje, čajnike, vaze, saksije i piksle pastelnih boja. Keramika mu je bila prva ljubav. Kao dečak, prvi susret s umetnošću ostvario je baš u keramičkom ateljeu. Međutim, kad je upisivao studije, u želji da sazna nešto novo i u potpunosti savlada umetnički zanat, opredelio se za smer Slikarstvo i restauracija na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu. Iako mu je u početku bila hobi, keramika danas predstavlja deo njegovog stvaralaštva od kog zarađuje. Iz njegovog posuđa iskaču lica, ruke, noge i drugi delovi ljudskog tela, životinje i drugi elementi.
„Inspiraciju direktno ispoljavam kroz umetnost. Ako se brčkam u kadi i to me podseti na čoveka koji izlazi iz tanjira, onda to i napravim. Baš ta moja poza ležanja u vodi može postati keramika. Ako sam srećan – to se jasno vidi na mojim radovima. Ako sam ozbiljan – onda mogu zaći u teške teme, kao što je uništavanje prirode, biljaka, društva, sredine.“
Pored keramike, crtanja i slikanja, Miodrag se koristi i metodama grafike, vitraža, mozaika, fresko-slikarstva, ikonopisa, seko tehnike, fotografije. Napominje da je određen u svom stilu, ali se ne vezuje za određenu metodu. Četkice ili glet mase lati se u zavisnosti od osećanja. Fascinira ga i tradicionalna ručna štampa, zaboravljena umetnička tehnika poreklom iz Japana koja podrazumeva nanošenje boje na kamen, ribu ili ljudsko telo, pa se kroz papir štampa direktno rukom.
„Ova tehnika je bila napuštena kad je na umetničku scenu nastupio bakropis – koji je pre 200 godina iz Evrope predstavljen u Japanu. Japanci su zbog stida od „primitivne umetnosti” prestali da se bave svojom tradicijom – šintuizmom i ručnom štampom, jer su mašine postale novi izazov. Meni je ručna štampa vrlo zabavna, jer je dodir umetnika sa papirom, platnom, glinom ono što delo učini iskonskim, što nije slučaj kad to učini mašina. Osećaj umetnika i njegova prisutnost obavezna je u ovoj tehnici. Koliko god ručna štampa danas bila zapostavljena, mislim da kao kompozicija ili samo delo, pripada modernoj umetnosti“, smatra Miodrag.
Stanišić je, kroz svoje radove, dosad predstavio stotine riba koje je upecao u različitim delovima sveta. Od detinjstva se bavi ribolovom. Voli da zaroni pod vodu i sazna čime sve obiluje morsko dno. Svoje stvaralaštvo je podelio u tri kolekcije – zaštićene vrste riba Dunava i Save koje je prikazao na izložbi u Kombank Areni, u cilju da ljude informiše koja bića žive u njihovoj okolini, a koja polako nestaju. Druga kolekcija okuplja ribe mora i okeana, koje bi, odmah nakon ulova, na licu mesta štampao, dok je druge u smrznutom stanju donosio u Srbiju. Ističe da se skupoceni japanski papir, sačinjen uglavnom od svile ili posebnih traka, ošteti i jednom kapljicom. Treća kolekcija je uključila ribe iz celog sveta, prvenstveno iz Azije. One koje nije uspeo da upeca, kupovao je na japanskim pijacama.
Pored toga što se bavi restauracijom (restaurirao je slike Paje Jovanovića i Uroša Predića, kao i plastiku, reljefe, mozaike i freske u tri zamka Srbije i van), Miodrag u svom ateljeu vikendima drži časove umetnosti. Njegovi polaznici najčešće su oni koje se ne bave umetnošću na profesionalan način.
„Moj atelje ne doživljavam kao vrstu škole, iako, zapravo, to jeste. Ipak, ne držim zvaničnu pripremu za školu ili fakultet. Na učeniku je da me usmerava emotivno, a ja njega tehnički kako bi njegov dolazak bio uspešan. U toku godina, pojedini učenici su mi postali prijatelji, pa danas ne mogu da zamislim da vikendom ne svrate i nešto ne stvaraju. Godine polaznika uopšte nisu važne. Mogu biti i deca i odrasli ljudi. Važno je samo da žele da se bave umetnošću, proučavaju sebe i razvijaju svoju sposobnost“, kaže Stanišić.
Budući da voli jutarnje sunce, Miodrag rano ustaje. Prepodne pospremi atelje, napravi dnevni plan i namesti prostor za rad. Što pre počne – to bolje. Umetniku vremena nikad dosta. Dešava mu se da više od polovine dana provede u intenzivnom stvaranju. Naravno, postoje i izuzeci u slučaju obaveza na fakultetu ili terenu zbog restauracije ili scenografije. Zbog angažmana u filmskim produkcijama, postoje dani kad ne kroči u atelje, ali, pošto su to kratkoročni projekti, ne opterećuju ga. Ponekad voli da se izmesti iz ateljea, kako bi po povratku stvarao još više.
„Najviše volim da putujem. Volim vodu, more, prirodu, mesta bez ljudi kako bih nesmetano mogao da pecam i uživam sa psima. U toku godine neprestano radim s velikim brojem ljudi – studenti na fakultetu, radionice, terenski projekti. Volim kad se skroz izolujem. Strast mi je i uzgajanje egzotičnih biljaka. Ponosan sam na svoje aloje, agave, stapelije, sukulente, kaktuse. Kradem pelcere tropskih i retkih biljaka sa raznih svetskih destinacija“, kroz osmeh priča Miodrag koji trenutno završava seriju radova za samostalnu izložbu.
„Od svojih radova tradicionalne japanske ručne štampe planiram da napravim udžbenik namenjen studentima, a koji bi bio dostupan u biblioteci Fakulteta primenjenih umetnosti. Uskoro počinje i školska godina, pa se radujem poznanstvu sa novim mladim kolegama“, završava Miodrag Stanišić.
Fotografije: WANNABE Media
