Strah od nuklearnog rata koji bi mogao da uništi planetu i sav živi svet i time isključi svaki smisao moći i prevlasti, kulminirao je šezdesetih godina, sa takmičenjem između Sovjetskog saveza i Sjedinjenih Američkih Država u tome ko će prvi stvoriti najefikasniju nuklearnu bombu. Nauka je, paralelno sa dostignućima u istraživanju svemira, pravila pomake i u kreiranju razornog naoružanja, a hladni rat su pratila naučna dostignuća u raketnom pogonu. Pošto je Amerika već demonstrirala svoja nuklearna dostignuća, Sovjeti su se upinjali da naprave nešto još strašnije od onoga što je svet već video.
Godine 1961. u Sovjetskom savezu napravljena je RDS-220 hidrogenska bomba, poznatija kao Car bomba ili Veliki Ivan – najsnažnije eksplozivno sredstvo koje su ljudi ikada napravili, 1.400 puta jače od dve nuklearne bombe (zajedno) bačene na Japan u Drugom svetskom ratu.
Proizvodnju ovog strahotnog oružja inicirao je tadašnji predsednik SSSR-a, Nikita Sergejevič Hruščov, koji je želeo da pokaže Americi da ima razloga da se plaši velike Rusije. Hrušov je imao ideju o tome kako bomba treba da se napravi i predstavio je svom glavnom dizajneru naoružanja, Andreju Saharovu, koji je okupio tim od pet stručnjaka koji su za rekordno vreme uspeli da osmisle i naprave bombu sposobnu da u potpunosti uništi bilo koju svetsku metropolu. Za ovaj poduhvat im je bilo potrebno samo oko četiri meseca.
Ali nije bilo dovoljno samo napraviti bombu, nego prikazati njenu moć, pa su počeli da traže način i mesto da ovu strašnu napravu detoniraju – i zaplaše čitav civilizovani svet.
