Ako posmatramo upotrebu vatrene vode kroz narodnu tradiciju (koju Indijanci izgleda nisu imali) sagledaćemo mesto alkohola u životu ozbiljnog domaćina. U svakom špajzu, pored tegle meda i kese oraha, mora da postoji i flaša komovice – za lek. Ako smo to sve kupili na pijaci, ne možemo se smatrati ozbiljnim domaćinima, mi smo samo konzumenti, iako se držimo tradicionalne preporuke srpskog domaćinstva. Ozbiljan domaćin gaji pčele i sam proizvodi med, orahe trese sa svog drveta i sam peče rakiju, od šljiva iz svog voćnjaka, a vino pravi od grožđa iz svog vinograda. Ozbiljan domaćin je gazda, zemljoposednik i poljoprivrednik. Gospodin među seljacima. On popije svakog jutra uz kafu čašicu rakije i uzme kašiku meda iz preventivnih i medicinskih razloga, a uveče posle večere i dnevnih napora, popije čašu vina, da se opusti i da bolje spava. Svoje najbolje proizvode iznosi pred goste za slave i daće. Popije se tu dobrano, ali od prilike do prilike. Ne koristi se svaka prilika da se cirka, jer onaj ko se opija, nije ozbiljan domaćin. On je pijanica, koji sve svoje domaćinske obaveze zapostavlja zbog rakije. Uvek bilo i biće.
Alkohol ima svoju svrhu. Služi nečemu. Kad se čovek pretvori u pijanicu, onda sve čime raspolaže stavlja u službu alkohola. Zavisnost je najgori položaj koji čovek može da zauzme u odnosu na životne ponude, zadovoljstva i izazove. Porok, kažemo. Ali porok ne postoji nezavisno od konzumenta. Postoji slabost, manjkavost karaktera, nedostatak hrabrosti da se suočavamo sa problemima, bežanje od stvarnosti, kažnjavanje sebe i drugih, zatvoreni krug izmišljene potrebe i osećanja krivice. Jer ništa što predstavlja porok, nije potreba. Ni alkohol, ni duvan, ni droga, ni seks, ni kocka. Sami stvaramo tu potrebu, izmišljamo je, vezujemo se za nju – psihološka zavisnost, fizička zavisnost, ista stvar, u pitanju je bolest, ozbiljna duševna bolest. I ona skoro nikada ne biva izlečena do te mere da nekadašnji bolesnik osvoji opušteno ponašanje u odnosu na svoj omiljeni porok. Lečeni alkoholičar ne sme da pije uopšte. On ne može da popije čašicu rakije uz kaficu i čašu vina uz večeru, suviše rizikuje. Lečeni narkoman ne može povremeno da mu da po veni, jer tako odmah upada u novi krug zavisničkog horora. Onaj ko duva svakodnevno, ne može da provede dan nenapušen – može, ali je nervozan i ne oseća se dobro. Zagovornici trave tvrde da ona nije droga, ali to mogu da tvde samo konzumenti koji nisu zavisnici. Pitajte one što moraju da se razvale od alkohola, ako danas nisu uspeli da nabave travu, jer ne umeju da se saberu, da smire živce i da se osećaju normalno, ako nešto ne unesu u sebe. Oni ne vole kako ih radi alkohol, više vole duvku, ali kad je kriza, sve je dobro. I babini lekovi za smirenje dolaze u obzir.
Dakle, nije problem u alkoholu, drogi i ostalim porocima, nego u načinu konzumiranja, u pristupu, u svesti o sebi, odnosno, u nedostatku te svesti, u slabosti, u strahu, u skloništu koje neke povrede u nama nalaze samo u porocima, u zavisnostima.
