Istraživanja su pokazala da visok procenat ljudi pati od svakodnevnih hroničnih bolova, zbog mišićne tenzije, a da je najčešći uzrok ovih upornih bolova potiskivanje osećanja. U prevodu – emocije sa kojima ne želiš da se suočavaš, ipak se stalno pojavljuju, a pošto i dalje odbijaš da ih prihvatiš i osvestiš, one se bukvalno skladište u tvom telu i izazivaju napetost, kočenje i stalne bolove. Ti bolovi su uglavnom locirani duž kičme, ali pojavljuju se i u drugim delovima tela. Nauka je najzad prihvatila ono što razni “alternativci” odavno tvrde – i uspešno tretiraju različitim duhovnim tehnikama i energetskim tretmanima – da svaka bolest i bol dolaze iz glave, odnosno da su različite bolesti i bolovi karakteristični za različita osećanja i stavove, kojih nismo svesni i koje potiskujemo. Evo kako su klasifikovali mišićne tenzije, odnosno, emocije vezane za njih, u različitim delovima tela:
Bol u ramenima
Kada smo opterećeni životnim odgovornostima, pritisak koji osećamo, akumulira se u ramenima. Nositi na grbači – znači baš to. Tenzija u ramenima povezana je sa socijalnim i emocionalnim odgovornostima, sa nošenjem tereta egzistencije, donošenja odluka o bližnjima koji zavise od nas i od ove vrste hroničnog bola pate empatični.
Napetost u vratu
Ova neprijatnost se povezuje sa strahom i nedostatkom komunikacije, odnosno, nesposobnošću da se jasno izrazimo i da se “izložimo” kroz sopstvenu autentičnost. Strah i anksioznost akumuliraju se u oblasti vrata, a tu su i problemi sa poverenjem.
Gornji deo leđa
Tuga koju ne odbolujemo, ne damo joj legitimitet, ne prepustimo joj se i ne osetimo je u punoj meri, skladišti se u gornjem delu leđa, između lopatica i stvara bol koja izaziva potrebu da se presavijemo preko nečeg tvrdog (naslona stolice) koliko god možemo, ili da zamolimo nekog da nam zaglavi koleno između lopatica i vuče nam ramena unazad. Osećamo izvesno olakšanje kad uspemo da “iskrckamo” nekom od ovih metoda, ali to je potreba da isteramo iz sebe to što se zaglavilo – a zaglavila se tuga, odnosno, mi smo se emotivno zaglavili u tuzi koju smo hteli da preskočimo, jer je bila suviše strašna. I pošto smo verovatno izgradili odbranu koja uvek radi na taj način, svaki put kad smo tužni, umesto da tugujemo, mi racionalizujemo, skrećemo sebi pažnju, ubeđujemo sebe da smo dobro i potiskujemo osećanje tuge. U strahu da se ne slomimo i raspadnemo. Zato imamo taj bol, koji nas tera da ga “izguramo” i da osvestimo svoja osećanja.
Srednji deo leđa
Ovaj deo leđa ređe boli, a kad se napetost akumulira u sredini kičme, odnosi se na osećanje nesigurnosti, bespomoćnosti, beznadežnosti. Depresivne osobe i oni koji osećaju da su odbačeni, pate od ove vrste bola.
