Sve zavisi od naše perspektive, filozofskog koncepta, percepcije – od svesti i mesta na kome se nalazimo u trenutku dok proživljavamo neki kraj. I zavisi od toga da li nam se kraj obrušava na glavu i zatrpava nas poput odrona ili lavine, ili mu se približavamo neminovno, sagledavajući ga izdaleka, ili ga iniciramo sami, sečenjem po kratkom postupku, ili neminovnim približavanjem…
Koliko god bio novi početak u bilo kom filozofskom konceptu, kraj je pre svega kraj onoga što smo imali, doživljavali, poznavali, sa čim smo se srodili, poistovetili, na šta smo navikli i u tome pronašli izvesnu udobnost. Kraj je izlazak iz zone komfora i teško je radovati mu se, čak i kad je ta zona prostrana i udobna koliko i kavez.
Čak i u ekstremnim slučajevima, kad čovek odsluži zatvorsku kaznu, recimo, kraj robije nije samo početak željene i dugo čekane slobode, nego i kraj jednog načina života kome ste se prilagodili, perioda izvesnosti i utvrđenog redosleda, koji bivšem zatvoreniku nedostaje iako ga mrzi.
Simboli se nameću sami – zona komfora, kavez, zatvor, kraj. Početak nakon kraja je izlazak u nepoznato, oslobađanje, ali i nesigurnost i strah pred onim što ne poznajete, promena.
