Svako se plaši promene, na neki način. Ako to nije baš jasna emocija straha, onda je anksioznost, briga, trema, osećanje neprijatnosti i odbojnosti, zebnja u srcu i treperenje u stomaku, čak i kad iščekujemo najprijatniju promenu na svetu, onu koju smo dugo priželjkivali i nastojali da postignemo.
Sa novim početkom treba izmeniti sopstveni identitet, ili barem onaj njegov deo koji se poistovetio sa onim što se okončalo i iz čega smo iskoračili u nepoznato. Uzbuđenje i stres su u tom trenutku u prilično intimnom zagrljaju jedno sa drugim, kao i sa našim egom, sa nivoom samopouzdanja i samopoštovanja, sa našim očekivanjima i strahovima – rečju, grupnjak.
Dakle, kraj se obrušava na nas, ili smo ga prizvali i spremno iščekujemo i u oba slučaja uvučeni smo u grupni zagrljaj, u kome od guranja, otimanja i dahtanja u uši ne možemo da se usredsredimo i umirimo, da se izdignemo iznad situacije i da je sagledamo iz šire perspektive, za koju smo inače sposobni i opremljeni i kojoj smo vrlo skloni. U tom trenutku, u trenutku proživljavanja kraja, ne možemo baš pribrano (a ni konstruktivno) da razmišljamo o novim počecima. A možda nije ni predviđeno. Možda samo treba da prođemo kroz doživljaj, da pustimo da nas kraj zahvati, obuhvati, prožme osećanjima koja su nam neprijatna i koja ne želimo da osetimo, da budemo prisutni u trenutku jer je to jedini način da ne upadnemo u agoniju svršetka, koji se beskrajno produžava, jer nismo u stanju da prihvatimo ono što nam se događa.
