Rukovanje doprinosi onom prvom utisku koji o nekome formiramo u prvih nekoliko sekundi i zato je veoma važno. Skloni smo da procenjujemo ljude prema načinu rukovanja i verujemo da je stisak, srdačnost, toplina ili distanciranost i formalnost načina na koji se rukujemo izraz određenih osobina ličnosti. Istraživanja koja su rađena o ovom kulturnom fenomenu, utvrdila su da je ženama važnije kako se predstavljaju kroz rukovanje, nego muškarcima.
Postoji razlika u tome da li se rukujemo sa nekim koga smo sreli na ulici, ili nekome čestitamo, ili se rukujemo u nekoj zvaničnoj i formalnoj situaciji, odnosno, da li poznajemo ili ne ljude sa kojima se rukujemo i da li sa njima već imamo izgrađene odnose i komunikaciju, ili ne.
Rukujemo se da bismo se sa nekim povezali, da bismo izrazili poštovanje i prihvatanje, da bismo poželeli dobrodošlicu i iskazali dobre namere – rukovanje je nastalo kao dokaz dobre volje između dve strane, odnosno pokazivanje da u ruci ne držimo pištolj, već da gajimo prijateljske i miroljubive namere.
Ljudi se rukuju na različite načine i to zaista često ima veze sa osobinama njihove ličnosti. Veoma topli i srdačni ljudi, oni koji uvek zastanu da popričaju, koji nas obično uveseljavaju svojim duhovitim nastupom i samom svojom pojavom, koji uvek zrače pozitivnom energijom – često prihvataju vašu šaku u obe svoje, ne stiskaju jako, nego vam samo poklope i zadrže ruku trenutak, dva duže, nego što rukovanje obično traje, dok vam se osmehuju i očima i usnama i izgovaraju tople reči. Ako ste inače distancirana osoba, koja pruža ruku pravo (i daleko) ispred sebe, stežući čvrsto i kratko i povlačeći ruku odmah, ovakav nastup može sasvim da vas zbuni i čak da vam deluje zastrašujuće i preterano nametljivo.
