Čarobne boje jeseni vidljive po sunčanom danu ne mogu da vam ne zarobe dušu izvesnom ushićujućom melanholijom, nekim unutrašnjim treperenjem, koje vibrira na istoj frekvenciji na kojoj se lepota pretvara u bodež koji vam se zariva u srce. Pesničke duše vole jesen, a pesnici su malo suicidni po difoltu. Ali većina ljudi “saoseća” sa vremenskim promenama, ako ne baš kao meteoropate ili pesnici, onda kao osećajna bića koja su deo prirode, pa prirodno reaguju na prirodne promene. Koliko vas jesen dotiče na taj način, da li vas baca u daun i tugaljivo ushićuje, inspiriše li vas na ušuškavanje u gnezdu, ili na let u toplije krajeve? Ili je jesen vaš period akcije i kreacije, koji volite najviše na svetu?
Priroda jeseni je u opadanju, u smirivanju, sumraku, daunu. Ali jesen je izdašna i plodonosna, velikodušna na svaki način – daje sve od sebe, pre nego što nastupi transformativna zima, totalni smiraj, statičnost, mir, prelazak u drugo (agregatno) životno stanje. Po toj očiglednoj analogiji, zima je smrt, proleće rađanje, leto mladost, jesen zrelost. Mnogi vole mladost više od zrelosti, ali mnogi vole i zimu, vreme inkubacije i introspekcije. A proleće je verovatno najvoljenije i najpopularnije, vreme zaljubljivanja i svih oblika isijavanja i utroška ogromne energije. Doba srljanja u iskustvo i prepuštanja osećanjima, uzleta i neodgovornosti – lepše od leta, u kome ta iskustva već dobijaju oznake bola i spoznaje, koje u jesen stiču svoj smisao i mesto u poretku stvari.
