Voleti neko godišnje doba više od ostalih, žaliti se na sumorne dane bez sunca, oblačno nebo i kišu, biti u daunu kad jesen umesto svog zlatnog lica pokaže ono sivo, to je kao biti večno u pubertetu, u odnosu sviđanja i nesviđanja prema svemu i svačemu. Ne voliš svoj nos, glupa ti je kosa, ovo ti je koščato, ono ti je suviše mekano, to je kao kad se ljutiš što nije stalno početak beskrajnog leta.
Oni koji vole sebe, vole sva godišnja doba i u svim manifestacijama prirode nalaze lepotu i čar. Prihvataju sva osećanja i uživaju u njihovoj raskoši i dubini. Sposobnost za duboku tugu daje sposobnost za vrhunsku sreću, rastrzanost nemirom omogućava nam da cenimo mir. Strastven odnos prema životu, izliva se na strastven odnos sa prirodom, kišom, suncem, vetrom, oblacima, zemljom, drvećem, biljkama, vodom koja teče i ne teče, duboka je i plitka, slana i pitka… Može se mrzeti sa strašću, ali to je traćenje strasti. Razmaženo je i detinjasto mrzeti dane jesenjeg dauna, kad umesto toga možemo da usmerimo svoju strast na uživanje u veličanstvenosti, koje god nam lice pokazivala. Ljupko i bezazleno, gnevno i zastrašujuće, svetlucavo i očaravajuće, zamišljeno, bezizražajno…
