O uticaju GOT-a na smisao života ozbiljnijih zavisnik…mislim, konzumenata, već sam pisala, a pisala sam i o zgražavanju zbog totalnog podlegnuća Holivodu. Čuj mene, Dizniju, mislim, Holivudu. I o fantastičnom kastingu, koji je učinio da kad čitam Martinovo štivo vidim likove iz serije i uopšte više ne mogu da se setim kako sam ih zamišljala dok sam bila samo čitalac. Vidite, mega-filmski projekat Tolkinovog “Gospodara prstenova” uopšte nije tako uticao na moju maštu – ma ništa joj nije mogao, jer nije dosegao njene visine. Moji vilenjaci su i lepši i vileniji, moj Aragorn je princ iz bajke, a ne neki naoružani kosijaner koji se gega kad hoda i maestralno pravi face hrabrog suočavanja sa tragičnim okolnostima. Moj Frodo uopšte nije plavooki dečkić, a moj Sem je jedno krajnje simpatično stvorenje za razliku od onog debelog filmskog. Jedino su mi čarobnjaci Gandalf i Saruman skroz kul, njih su vala pogodili. Dobro, zaboravili ste na Gospodara, vi savremeni konzumenti i publiko, nije da vam prebacujem, ali vam prebacujem. A jeste uporedivo sa GOT-om, po grandioznosti i zamahu, ako ne po uspešnoj realizaciji. I po kvalitetu štiva. Ja više volim Gospodara i zauvek ću voleti Tolkinov srednji svet više od ijednog realnog ili izmaštanog. Možda je trebalo da naprave seriju, da bi postigli ono što je postigao GOT.
A najveće postignuće serije je da je čitaoce (ozbiljne, strasne, posvećene zavisnike od pisane reči, dakle ludake kao što sam ja) preobratio uspešnije nego što je u istoriji preobraćanja zabeleženo. Prve četiri sezone sam duboko rispektovala GOT, jerbo se opako spretno držao literature i neophodne žanrovske intervencije ništa nisu oduzele priči. U petoj sam počela da pizdim, a u šestoj sam se već sprdala sa bezočnošću šablonskog filmskog otklona u odnosu na genijalno delo Martinovo. Bolelo me to. Kako napraviš ljigavštinu za široke narodne mase od ubojito oštre, brutalne i uzbudljive priče za posvećene konzumente? Kako navučeš ceo svet na drogu koja je prvo bila ekskluziva za povlašćene? Ali dobro, to običan književni snobizam progovara iz mene, a svaki snobizam je običan, ma koliko tripovao da je baš na nivou. Nek’ se gudra raja, svi imaju pravo da budu srećni.
E, a onda je počela sedma sezona. Ljigavi delovi su postali ljigaviji nego ikad, znači užas. Odjednom su svi likovi počeli da vrve od karaktera i da se kristališu u ono što nikad nije trebalo da budu – u pozitivce i negativce. Braća Lanister, mislim, maestralno. Ne zna se ko je veći dobrica, Džejmi, koji je gurnuo malog Brena sa kule ili midžet, koji je roknuo taticu. Ali obojica su apsolutno neodoljivi – i bez šake, Džejmi je najbolji frajer i muškarac koji je zbog ljubavi bio spreman na sve, ali na sve, a onda ga je ljubav izdala i sad imamo preobraćenog ljubavnika, gotovo sveca (nisam jedina preobraćena!).
