Kad je reč o lapsusima, moramo da pomenemo Frojda, jer je njegovo shvatanje dugo bilo dominantno – svaki lapsus otkriva nesvesnu misao, želju, motiv, uverenje, potisnute strasti i žudnje, koje uglavnom imaju seksualni kontekst. Savremeni naučnici odbacuju Frojdovo tumačenje i baveći se raznim istraživanjima o toj temi, zaključuju da su neke omaške, prosto omaške (informacije u mozgu se pomešaju, laički rečeno), a neke jesu posledica potisnutih sadržaja, koji međutim uopšte nemaju tako mračno, prikriveno i perverzno značenje, kakvo im pridaju zagovornici Frojdovog stava.
U jednom istraživanju, učesnici su imali zadatak da pričaju o bilo čemu, šta god im pada na pamet, samo da ne pominju belog medveda. Pošto im je na taj način skrenuta pažnja, oni su neprekidno držali na umu to što treba da izbegnu da pomenu i kao rezultat – pominjali su belog medveda otprilike svakog minuta. U tom istraživanju potvrđena je uloga distrakcije u nastanku lapsusa. Kad nam je jako stalo da nešto ne izgovorimo, ne odamo i ne pomenemo – jer je zabranjeno ili neprijatno i neadekvatno – podsvest nas ponekad sabotira i onda nam “izleti” ono što želimo da zadržimo za sebe.
Lapsusi često nastaju i kod reči koje su slične – slično zvuče, ili imaju slično značenje – u brzini se informacije pomašaju i recimo kad hoćemo nešto da povučemo, a drugoj osobi da kažemo da pogura, možemo da izgovorimo “ja ću da pogučem” jer su se reči spojile kroz sliku koju imamo u glavi, pre nego što smo stigli da iznesemo celu misao. Lapsus obično ima nekog smisla i gramatički se uklapa u rečenicu, i drugi obično shvataju šta smo mislili, iako smo izgovorili reč koja ne postoji, ili ima drugo značenje.
Novija istraživanja o tome kako nastaju lapsusi, bavila su se ispitivanjem neuronskih krugova u kojima nastaje govor i načina na koji mozak pretvara misli u reči. Utvrđeno je da lapsusi nastaju zbog prepletanja suptilnih mreža koje čine govor – semantičke, leksičke, gramatičke, fonološke – kao i njihovih elemenata (značenja, gramatike, glasova), koje se ponegde “prespoje”. Iz jedne u drugu mrežu informacije prelaze na pogrešnim mestima, mozak pravi prečice i spaja u sliku i reč, zaobilazeći verbalizaciju kompletne misli.
