Takođe, pravimo lapsuse kad nam nešto drugo skrene pažnju – dok govorimo i mislimo o jednoj stvari, uplete se sadržaj, distrakcija koja odjednom “uleti” i pronađe svoje mesto u toku naših misli i reči – tako obično završavaju pokušaji mentalnog multitaskinga.
Ima brojnih mehanizama odgovornih za lapsuse, iza kojih se ne kriju nikakva prikrivena seksualna značenja i poruke frustrirane podsvesti – kao kada zamenimo mesta glasovima, pa ispadne da nešto “traće kraje” (traje kraće) nego što smo mislili, da “šesma čušti” kao da je nestala voda i slično tome. Takođe, nekoga možete osloviti pogrešnim imenom – recimo nazvaćete kolegu koji vas upravo nervira imenom svog brata, koji vas često nervira na sličan način – dakle i emotivni naboj utiče na to da veze u mozgu “prespoje” i rezultiraju verbalnom greškom.
Savremena nauka, dakle, lapsuse shvata i tumači kao “smetnje na vezama” između različitih delova govorne mreže, a na isti način objašnjava i greške koje se javljaju prilikom pisanja i koje se zovu lapsus calami (dok se govorne greške nazivaju lapsus linguae).
Nemamo čega da se stidimo, kad nam izleti neka smešna, neadekvatna, “prespojena” reč, ili neka koja se odnekud umešala u naš misaoni tok, odnosno, ne moramo da mislimo na Frojda – osim ako nam je to neko zabranio, tada ćemo ga verovatno stalno pominjati.
Izvor fotografija: instagram.com/nohow
Brankica Milošević
