Pre svega, radi se o disfunkcionalnoj porodici, a u toj priči se retko ko ne prepoznaje i ne pronalazi. Kome u životu nedostaje otac, biće ganut likom oca koji je nešto između Tarzana i Gandija, kome se neko od roditelja ubio, biće potrešen tamo gde je najranjiviji, ko ima labilnog roditelja na koga ne može da računa, zavideće brojnoj deci što imaju oca stenu… A ko smatra da je vaspitanje i obrazovanje u normalnom zapadnjačkom društvu zlo, toksično, nakazno, neprirodno i iznad svega glupo (ja, jaaa, jaaaa!!!) navijaće iz sveg srca za ovu porodicu pećinskih filozofa, koja takozvani normalni svet suočava sa njegovim tabuima, predrasudama, lažima i nedoslednostima na svakom koraku.
Jer ovaj tata (gandijevski Tarzan) je sa svojom decom potpuno iskren. U svemu. On iznosi tragičnu činjenicu da se mama roknula najjednostavnijim rečima, dozvoljavajući deci da se suoče sa svojim osećanjima i da ih izraze. On odgovara na nezgodna pitanja savršeno jednostavno i razumljivo, kao što odgovara i na sva druga pitanja. Ne zbunjuje se pred pitanjima o smrti, seksu, religiji – to su sve teme o kojima se raspravlja iz svih uglova, a svako je podstaknut da izrazi i odbrani svoje mišljenje i svoj stav. Troje tinejdžera, jedan dečak u tesnacu puberteta koji tek što nije i dvoje mališana – svi oni tokom filma prikazuju svoju individualnost, autentičnost, obrazovanje, inteligenciju, lucidnost i poštenje, koje na kraju svih obrta i zapleta, duguju najviše svom čudesnom ocu.
