Ikselijanci vanzemaljci, iksenijalci genijalci, iksenijalci – poseduju najbolje od genarica između kojih su se uglavili (k’o dupe na nošu). Pokupili su razorni humor i cinizam džinksovaca – a to smo mi, hipi-marinci, čiji se pojam brenda kreće oko vijetnamaki, rejbanki, zipa i leviski, gojzerica i oficirki, a sentiment nam je negde između „Let the Sunshine in“ iz „Kose“ i „Born Slippy“ Underworld-a i ostale muzike iz Trejnspotinga, dakle, sentiment nam je pretežno u saundtreku (hehe, namerno vukokaradžićim engleski, kontate, hehe), dok se sofisticirani ksenijalci dvoume između Oejzisa i Grin Deja – i poseduju samopouzdanje i optimizam milenijumaca (koji su sigurni da je budućnost njihova, pošto se nekako, oni budućnost) i tako naoružani, znaju da mogu da urade sve što mogu da zamisle. I što je najbolje, ne zadovoljavaju se prijatnim vizijama i maštanjem, nego odmah kreću u realizaciju. Nekako su izbegli da ih naivni romantizam i idealizam vremena pre njih kontaminira i da ih u skladu s tim rokne masivno razočaranje, a uspeli su i u tome da se ne pozapadnjače totalno, pod uticajem tehnologije, da znaju ko su i da vide prav put između sebe i svojih snova.
E, bravo. Znala sam da dolazite u miru (kao povratak povratka Džedaja, otprilike). I znate što me još nervirate? Što ste još mladi, a sasvim ste dovoljno matori. Mislila sam da se ni sa kim nikad ne bih menjala ni za godine, ni za iskustvo, ali bogme, sa vama bih. Rado bih se vratila u kasne četrdesete (ali u doba pre trideset, ne bih se vraćala ni za obećanje večnog života). I nervira me i to što, koliko god se ja opirala etiketiranju i podelama, to ipak ima nekog smisla.
Aleksina Đorđević
