Svi oko mene su ludeli ubrzano, naročito poslednjih nekoliko meseci, kad su se izdogađale i neke smrti i prevare i intrige, kao da se održavala neka Olimpijada sranja, a svi smo bili u oštroj konkurenciji ne samo za prva mesta u svim usranim disciplinama, nego za obaranje svetskih rekorda, bokte! I skoro tu sedim sa jednim klincem, milenijumcem, članom pametne, urbane ekipe koju okuplja moja (od ove godine punoletna) ćerka – sve su to deca koja su mi rasla pred očima, učila da sviraju gitare, osnivala bendove, otkrivala neke knjige i filmove, a bogami i sve ostalo što ide u rokenrol. Da ne sablažnjavam sad roditelje koji ne znaju da im deca puše travu, ponekad zgutaju neku hemiju, ili stave sličicu pod jezik, da nisu baš strejt u ovom, a bogami i u onom drugom smislu. Ma boli me martinka, jbt, neka znaju i treba da znaju, što samo ja da gledam iz prvog reda tinejdž prajd?! Elem, sedim s klincem i pričamo o srčanim smetnjama u vezi sa osobama sa posebnim potrebama (nas dvoje, retardi, sa slomljenim srcima, kraće rečeno) i on mi kaže, brišući suze:
“Čoveče, mlad sam ja za ova sranja, mlad sam bre!”
A ja ga gledam i skroz ga vidim i još toliko toga vidim skroz, slike mi se preklapaju i spontano mu odgovaram:
“Sinko, pa je l’ znaš koliko puta sam pomislila, jbt, matora sam ja za ova sranja, matora sam bre!”
I on odjednom sve kapira i krećemo da vrištimo od smeha, da bacamo “pet” i brišemo suze – sa koje god strane života pogledaš, isti racku te kara. Ili to samo mene jašu ludila koje neki ljudi mojih godina prevaziđu još u tinejdžerskom uzrastu i steknu nešto dostojanstva barem, ako ne i duha i mudrosti. Ma, ne bih se menjala sa njima.
Šta reći, a ne zapevati “Too young to die, too old to Rock’n’Roll“?
Aleksina Đorđević
