E, još nešto ima da radim sa maksimalnim uživanjem – da prelazim ulicu van pešačkog prelaza, i to ukoso, najdužom i najnelogičnijom linijom od tačke A do tačke B, šibajući brzinom puža i kuckajući štapom, dok škripe kočnice i svi iz petnih žila pokušavaju da ne zgaze ludu babu, odnosno, da ne nose ubistvo na duši do kraja svojih perspektivnih i užurbanih života, punih ciljeva i postignuća. Mislim da babe to namerno rade, iz čiste pakosti, može im se. To je valjda jedna od retkih moći koja ti ostane kad si mator i cupkav i ne žuriš više nigde, jer jedina odrednica ti je par metara pod zemljom, pa možeš da se rugaš sudbini, dok se drugi stresiraju i traumiraju, nastojeći da te ne poguraju ka završnici i ne upropaste sebi život.
I ćaskaću sa kasirkama, kao da imam ceo lep dan za prijatna površna druženja, kopajući beskrajno po tašni, tražeći novčanik, a zatim tražeći cvikere da vidim šta vadim iz novčanika i to kad je najveća gužva, kad se ljudi vraćaju s posla i samo žele da najzad stignu svojim kućama. Ponašaću se kao da sam sama u prodavnici, dok se red produžava iza mene i neću čuti promrmljana gunđanja (jer sam gluva) i neću primećivati kako ljudi frustrirano odustaju i prelaze na drugu kasu, gde je red duži, ali u njemu bar nema ni jedne babe.
Ukratko, neću imati ni trunčice obzira prema opštoj jurnjavi i surovo ću deliti lekcije svima oko sebe o tome kako im jurnjava jede život i kako treba da uspore, pre nego što se pretvore u osvetoljubivo matoro čudovište, koje svakome ima nešto da pljusne u facu. Biću nepodnošljiva i uživaću u tome što svi misle da treba da tolerišu dementnu staricu i da budu ljubazni i kulturni.
A možda već treba da počnem da vežbam.
Fotografije: unsplash.com
Aleksina Đorđević
