Setim se i ja tako nekih momenata iz rane mladosti – ta žal za mlados’ je pitanje opšte kulture negdašnjih gimnazijalaca, jer Bora Stanković, Koštana i te fore. Glumilo se, gledale se predstave, kontala se nacionalna kultura, kao i svetski klasici, a bogme, kontala se i avangarda, domaća i strana. Moja baka je u posleratno vreme u svom selu glumila u “Pokondirenoj tikvi” (Jovan Sterija Popović), što će reći, bila je sto posto avangarda u selendri, a godinama kasnije i moja keva je igrala Femu, a mnogo posle toga i ja sam malo glumila sporedne uloge u “Laži i Paralaži” (Sterija) i “Narodnom poslaniku” (Nušić) i nisam bila zadovoljna – ni ulogama, ni svojom glumom. Sad bi mi išlo bolje, sigurna sam. Zato što mi sad sve ide bolje.
I uvek se začudim, neprijatno iznenadim i rastužim kad čujem kako ljudi mojih godina i mlađi (ma i upola mlađi) govore sa onom posebnom raspilavljenom setom o srednjoškolskim danima. Kao, to im je bio najlepši period u životu. Ja ponekad malo odlepim kad vidim sitnu decu i obično kažem “jooooj, kako su mali, breeej, ma moja deca nikad nisu bila ovako mala” i onda krene neko zezanje na tu foru kako sam rodila džinovske bebe, pomene se i kako je vreme užasno brzo prošlo i kako su sad veliki (konji), ljubi ih majka (i želi im slobodan galop pašnjacima života).
Ali ja se ne bih vratila ni u koje vreme svoje mladosti. Beži bre! Jedva sam dovde stigla živa i zdrava, dokopala se neke svesti i duševnog mira i u šta da se vraćam?!
Meni je bilo teško da budem mlada, zato što sam uvek bila svesnija, osetljivija, slobodnija, zrelija i pametnija od svih oko sebe – starmala se to zvalo, jer takva sam bila još kao klinka – i pojma nisam imala šta ću sa tim, a nije bilo nikoga da me uputi, da mi pomogne da razumem i prihvatim sebe. Sve sam sama morala da skontam i vala mi je mnogo trebalo. I sad kad kontam i malo više od opšte kulture, (roditeljstvo, duhovnost, ljubav, ljudskost i božanskost), zaista mi ništa što je nekad bilo, ni na koji način nije bolje i poželjnije od ovog što je sada.
Možda su ti ljudi što su bili najsrećniji u mladosti, prosto imali srećnu mladost. Možda srećna mladost uopšte nije dobra za lični razvoj – jer ako posle sa godinama postaješ sve ogorčeniji, nezadovoljniji i uskraćeniji, pa nešto ne radiš kako treba, majku mu. To što devedeset posto ljudi ne radi kako treba nije ti nikakvo opravdanje. Život treba da bude sve bolji, a to nema veze sa tim što živiš u sirotoj Srbiji, nego sa stanjem osirotelosti u mozgu. Skvrčio ti se um, potisnuta osećanja zatrovala su ti sva osećanja, trpno stanje ti je stanje redovno i imaš osećaj da te je život izneverio, zanemario, prevazišao, slagao, da ti nije pružio očekivano – kao da je život ikad išta ikome obećao, osim sigurne smrti.
