I sad nekako imam potrebu da svima poželim sve najbolje, spokoj i počivanje u miru mrtvima i srećne rođendane živima, svima koji mi nešto znače i naročito svima koji su mi nešto značili. Uz pesmu. Svojoj najvećoj i vrlo bivšoj ljubavi želim da ne ostane sam, uz pesmu „No good“ grupe Depeche Mode.
Sve svoje ljubavi pozdravljam pesmom „Forever more“ grupe Moloko, uz koju samoj sebi želim večnu ljubav, „dok me smrt ne rastavi“ što mudro reče jedna moja draga frendica, koliko maločas, kao odgovor na moju zabrinutost u stilu „dokle ću da teram ovako?“
Kad pogledam unazad, a bogami, moram da stavim ruku iznad očiju i zagledam se u daljine i dubine pomno – poput one aždaje što živi u pizdi materinoj, pa kad izađe iz svoje pećine i zagleda se u daljine kaže samoj sebi „jbt, gde ja živim?!“ – osećam zahvalnost i imam želju da blagosiljam sve i svakoga ko je doprineo tome da se sad nalazim ovde gde sam (u piiiizdi materinoj), jer ništa nije bilo slučajno, ništa nisam promašila i ništa se nije desilo samo od sebe. Birala sam sebe, svoj život, svoje promašaje, svoje ljubavi, svoja razočaranja, svoje drame i nepreboli. I nameravam to da činim i dalje, u punoj svesti, uz najbolje želje, najcrnji humor i najbolju muziku.
Aleksina Đorđević
