Švajcarski psihijatar i psihoanalitičar, Karl Jung (1875-1961), osnivač analitičke psihologije, pružio je svakako jedan od najznačajnijih doprinosa modernoj psihoanalizi. Jungu možemo da zahvalimo za koncepte poput arhetipa, ekstrovertnosti i introvertnosti, kompleksa, sinhroniciteta, kolektivnog nesvesnog, koji su danas široko prihvaćeni i predstavljaju deo opšte kulture. Jung je verovatno začetnik onoga što danas poznajemo kao holistički pristup čoveku – sa filozofske, religiozne, fizičke, duhovne, psihološke, emotivne, eneretske strane. Psiha je živ, samoregulišući dinamičan sistem, koji teži da održi ravnotežu između krajnosti, u procesu razvoja koji Jung naziva individuacijom.
Jedan od najvećih proboja u razumevanju psihologije čoveka, Jung je čovečanstvu podario kroz koncept Senke. Ona obitava u oblasti ličnih nesvesnih sadržaja, potisnutih misli, doživljaja, emocija – Jung (za razliku od Frojda) posmatra mehanizam potiskivanja kao samo jedan deo nesvesnog, a oblast nesvesnog kao riznicu potencijala za lični razvoj.
Senka je potisnuti, mračni deo nečije ličnosti. U određenom smislu mogla bi da se poistoveti sa čitavom oblašću pojma frojdovskog nesvesnog. Jung je tvrdio da je Frojd prvi u istoriji formulisao pojam Senke, o kojoj se pre toga uopšte nije govorilo. S obzirom da je u pitanju instinktivni odnosno iracionalni aspekt ličnosti, on se ne ispoljava neposredno, već putem složenog mehanizma projekcije. Kada ljudi pripisuju sopstvene podsvesne osobine i tendencije drugim ljudima, taj mehanizam se naziva projekcija. Pri tom se sopstvena inferiornost (moralna, intelektualna, emocionalna ili karakterna) vidi kao inferiornost ili nedostatak neke druge osobe.
