Šta u stvari znači biti strpljiv?
Čekaš nešto što će se desiti u budućnosti (ili možda ipak neće), nešto što će ti doneti satisfakciju, staviti krunu na tvoje delo, zaokružiti tvoje napore, ulaganja i dokazati da se strpljenje isplatilo. U redu, mnoge stvari ne možeš ni da pokreneš ni da uradiš odmah, postoje dugoročni projekti, tokom kojih se odnosi i okolnosti menjanju i uslovaljavaju promene tvojih prvobitnih planova, ali to što moraš stalno da se baviš “negom” tih projekata, spada u življenje u sadašnjosti, a ne u strpljenje.
Naučen si kao dete da je “strpi se” opomena, koja te sprečava da radiš nešto što želiš sada, da moraš da sačekaš i “budeš dobar” iz nerazumljivih razloga, da bi kasnije bio nagrađen (ili je nagrada to što si samo opomenut, a nisi dobio batine, recimo). Kasnije, strpljenje se povezuje sa mudrošću i prihvatanjem, ali i to je sve dakako maglovito i neodređeno – da li je onaj ko je strpljiv nagrađen na kraju? Ili to nikada nećeš saznati, jer nisi imao strpljenja da sačekaš kraj?
Možda je strpljenje precenjeno. Možda treba da koristiš svoju snagu i sposobnost ovog momenta. Možda treba da deluješ i stupiš u akciju. Ali, postoji razlika između impulsivne akcije (besan sam i nekome razbijam glavu, ili demoliram stan) i spontane akcije (postupam bez razmišljanja, ali konstruktivno, jer me neki osećaj u deliću sekunde naveo na to).
Svi ti poručuju da treba da živiš u sadašnjosti, jer se ovde i sada kreira budućnost. Ako si prisutan, uključen i budan sada, onda strpljenje nije tvoja alatka, nego spontanost. Delovanje bez razmišljanja, oslonjeno na onaj osećaj u stomaku, na glas vodiča koji ti kaže “stani” ili “daj gas” ili “skači” nakon čega se obično ispostavi da je ta akcija spasla glavu za dlaku i tebi i onima oko tebe.
